Saturday, April 19, 2014

Уз дивну песму владике Николаја, Ој, недељо, желимо вам богоугодну ноћ

hristos-vaskrse-vaskrs-1328585176-81606


ХРИСОС ВАСКРСО!

Ој, недељо

(Свети Владика Николај Српски)


Ој недељо, најсветлији дане,

твоји зраци од смрти нас бране.

Твоја прича, о наш дане лепи,

веру снажи, а надежду крепи.


Чудна повест како Господ уста,

и гробница как’ постаде пуста.

Како Ангел женама објави:

Христос Господ васкрсе у слави.


Но идите и јавите свима,

свима верним и апостолима.

То се чудо никад чуло није

откад сунце црну земљу грије.


Од тог чуда сија се Голгота

то је основ новога живота.

Вечан, Силан, праведан и убав,

Христова је то небесна љубав.


Што се жртвом страшном посведочи,

то свак види ко год има очи,

и за очи ко има разума

тај истину васкрсења прима.


Баш је прима као дете мало,

лако ћемо, браћо, за остало.

Само кад је власт смрти срушена,

смртна авет кад је умртвљена.


Слава Христу који смрт победи,

а част сваком који Христа следи.

Кој га љуби срцем и устима,

љубав своју печати делима.


Чудна повест како Господ уста,

и гробница как’ постаде пуста.

Како Ангел женама објави:

Христос Господ васкрсе у слави.







СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1hdfRAp

Старац Јосиф Исихаста – православне кратке поуке: Ако си пао, устани!

Elder Joseph the Hesychast Чедо моје, добио сам твоје писмо и видео у њему твоје неспокојство. Али не тугуј чедо моје. Не буди тако неспокојан. Ако си поново пао – поново устани.


Ти си призван на пут небески. Ништа није чудно, ако се онај који трчи понекад и спотакне. Само треба да у сваком тренутку има трпљење и покајање. Стога се покај кад год погрешиш, и не губи време. Колико оклеваш да затражиш опроштај, толико допушташ лукавом да у теби пусти корене. Не допусти му да те изнервира на твоју штету.


Дакле, не очајавај када падаш, него са усрђем устани и учини метанију, говорећи: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, како кажеш, али пошто је у теби још много световне гордости и много сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно чувствено постао свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио.


Значи, колико год пута да паднеш, поново устани и затражи опроштај. Не скривај тескобу у свом срцу, јер су тескоба и чамотиња радост лукавога из којих се рађа много тога и од којих се душа испуњава горчином, док духовно расположење покајника говори: Сагреших, и опрости ми Оче, и на тај начин прогони тескобу. Зар ја, каже, нисам човек, и зар нисам слаб? Шта ја уопште могу да учиним? Заиста, чедо моје, то је тако. Имај храбрости. Човек стоји на својим ногама само онда, када дође благодат Божија. Ако нема благодати, непрестано се тетура и непрестано пада. И зато буди одважан, и не плаши се.


Видиш ли како је брат, о којем пишеш, претрпео искушење? И ти тако исто чини. Устрој у себи одважан начин размишљања пред долазећим искушењима. Она ће свакако доћи, јер су ти неопходна. Другачије се нећеш очистити. Остави то што ти говоре немар и чамотиња. Не плаши их се. Као што су, благодаћу Божијом, прошла она претходна, тако ће проћи и ова, чим заврше свој посао. Искушења су лекови и исцелитељске траве, које лече видљиве страсти и наше невидљиве ране.


Ти, дакле, имај трпљење, да би свакодневно био на добитку, да би сабирао награду, починак и радост у Царству Небеском. Доћи ће ноћ смрти, када више нико не може да дела. Зато пожури – јер времена је мало!


Нека ти ово буде познато – бољи је један дан победничког живота са венцима и наградама, него многе године проведене у нераду. Јер, један дан подвига (борбе) у познању и чувствовању душе, вреди колико и педесет година онога који се бори немарно и без познања.


Без борбе и проливања крви не очекуј ослобођење од страсти. Након преступа, на нашој земљи расте трње и чичак. Заповеђено нам је да их почупамо, али се они искорењују само са великим болом, раскрвареним рукама и многим уздасима. Зато плачи, проливај реке суза, и омекшаће земља срца твога. А када је земља натопљена, лако ћеш искоренити трње.


Истинољубље свима вама!


(pouke.org)






СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1r0YOZK

ПРАВОСЛАВНИ КАЛЕНДАР: 20 април (07април) Васкрсење Господа Исуса Христа – Васкрс

zvornikdanas-vaskrsenje-gospoda-isusa-hrista-vaskrs


ВАСКРС

“А после суботе, у свануће првога дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија да погледају гроб.


И гле, земљотрес би велики, јер анђео Господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му је био као муња, и одело његово бело као снег. Од страха пред њим уздрхташе стражари и посташе као мртви.


Тада анђео проговори и рече женама: Ви се не бојте; знам наиме да тражите Исуса распетога. Нема Га овде. Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И идите брзо па реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и гле, он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети. Ето, рекох вам.


И отишавши од гроба са страхом и великом радошћу потрчаше да јаве његовим ученицима. И гле, Исус их срете и рече: Здраво. А оне пришавши ухватише његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: “Не бојте се; идите и јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети”.


А када су оне ишле, неки од страже дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. И састаше се старешине, те се договорише и дадоше војницима много новца говорећи: Кажите да су његови ученици дошли и украли га док смо спавали. И ако то дочује намесник, ми ћемо га убедити и вас опростити бриге. А они узеше новац и учинише како су их научили. И разгласи се ова прича код Јудеја до данашњег дана.” (Мат. 16,1-15).


Господ Исус Христос сахрањен је у Гетсиманском врту у једну пећину, коју запечатише великим каменом и поставише стражу. У недељу, трећи дан по Распећу сиђе Анђео Господњи и здроби камен на улазу у пећину и Исус Христос изађе напоље и васкрсну. Лице му беше као муња, а одело бело као светлост. Војници се уплашише и побегоше, вичући: “Христос је Васкрснуо!”


Када изјутра жене Мироноснице дођоше да обиђу Христов Гроб, затекоше га празног и анђео им рече да иду у град и јаве осталима да је Господ наш Васкрснуо из мртвих. Оне одмах послушаше и одоше да ову радосну вест разгласе свима. И од тада почеше се сви поздрављати поздравом: “Христос Васкресе” и “Ваистину Васкресе”. Па чак и данас, после 2000 година, ми се поздрављамо истим тим поздравом.


Васкрс је највећи хришћански празник, јер на тај дан Исус Христос, Господ Бог наш васкрсну из мртвих, победи смрт и свим људима, од прародитеља Адама и Еве дарова вечни живот. Због великог значаја овог догађаја свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака се сматра за мали Васкрс. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Најраније може да падне 4 априла, а најкасније 8 маја (по новом календару).


Тропар (глас 5):

Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.


Vaskrs Васкршња јаја

Код Хришћана је обичај да се за Васкрс спремају обојена и шарена јаја, на којима се цртају хришћанска обележја, и исписује поздрав: “Христос васкрсе.” По предању, овај обичај потиче из времена Христовог Васкрсења и Вазнесења.


Наиме, следбеница Исуса Христа Мапија Магдалена дошла је, после Христовог Вазнесења, у Рим ради проповедања Јеванђеља. И када је изашла пред цара Тиберија, поздравила га је речима: “Христос васкрсе” и пружила му на дар офарбано јаје, а по угледу на њу, Хришћани су продужили праксу бојења и шарања јаја.


Васкршњим јајетом жели се представити очигледност Васкрсења и како из мртвила постаје живот. Јер, јаје је само по себи мртва ствар, али под утицајем топлоте, кад се стави под кокош, развије се у њему живот и излеже се живо пиле, које својом снагом развали свој гроб – љуску, и изађе на свет – као што је и Исус Христос оживео и из гроба устао. Црвена боја је боја радости, због тог радосног догађаја, и символизује Божанску природу Христову; то је боја Божанске љубави. Обичај је да се васкршња јаја шарају на Велику суботу. Постоје бројни локални обичаји везани за украшавање (шарање) васкршњих јаја. У воду у којој се кувају јаја ставља се и освећена водица.


Народни обичаји

Домаћица рано буди укућане да се умију водом. Рано се одлази у цркву, на јутрење и Васкршњу Литургију, са собом носе јаја, један део подели по цркви, а други после богослужења комшијама, пријатељима, рођацима, пред црквом. Где нема цркве људи се у селима окупљају око “записа”. Ту је долазио свештеник, ту су се делила јаја, секао колач, први пут мрсило, а мушкарци се договарали о литији која се носи сутрадан око села. Уобичајен поздрав је “Христос воскресе – Ваистину воскресе”, и он се употребљава у току целе наредне седмице. Кад се заврши служба у цркви, људи, жене, деца, свечано обучени, засели би око ње или на обижњим ливадама, ако је лепо време. Ту се поред јаја јело све од белог мрса и печеног меса. Пила се ракија и вино, играло, певало и веселило.


У Горњој Пчињи, свако село је приређивало сабор, на коме се први пут, после вишенедељног поста, играло и певало. Ујутру, У селима јужне Србије, прво се прима “комка” – причешћују се, и то пошто су сви укућани свечано се обукли и “поновили” за Ускрс неким делом одеће или целим оделом. Комка се код куће; прво домаћица спреми ресе од дрена, коприве и здравца и све то потопи у вино заједно са комадићима васкршњег колача.


После тога је породични ручак, а затим млађарија иде на “вртешку”, која је чврсто усађен стожер на који се стави дугачка греда. На оба краја греде уденута су по два вертикална клина за које се придржавају играчи, а трбухом се ослањају о саму греду. Два играча трчећи врте греду или једноставно неко стане у средину и заврти их. Да би се вртешка лакше окретала, врх греде се намаже соком стабљике младог кукурека. Док се једни врте, други играју клиса или пиљке, играју у колу и певају разне пригодне песме.


У Левчу и Темнићу се каже: “Васкрс је до подне црвен, а од подне зелен” и “До подне у јаја, а од подне у коприве”, јер Васкрс је падао у дане када су села била у највећој пролетњој оскудици, након зиме, а пре него је нова летина стигла, те се није имало довољно хлеба за исхрану.


Деца се изузетно радују Васкрсу и црвеним јајима, којима се туцају. Чије се јаје разбије, тај губи и предаје ономе који има јаче. Прво офарбано јаје чува се у кући годину дана и назива “чуваркућа”. Сремци месе посебан васкршњи колач, који зову “буздован”, а у Шумадији се зове “витица”. Витицу домаћин ломи уз ручак и дели свима говорећи: “Све нам крсло и васкрсло”.






СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1gWhF5b

ЖИВОТ УВЕК СПРЕМА ИЗНЕНАЂЕЊА: Србин се у Америци заљубио у шерифа (Видео)

Srbin zaljubljen u Serifalt


Боравећи на лечењу у САД, Жељко Милојевић из Љубиња у Републици Српској, заљубио се у локалног шерифа,како каже знао је одмах да је упознао неког посебног.


Жељко и Латривијет: Љубав не зна за границе


Боравећи на лечењу у САД, Жељко Милојевић из Љубиња у Републици Српској, заљубио се у локалног шерифа, тамнопуту Американку Латривијет Јанг, а њихово познанство крунисано је веридбом.


Тридесетједногодишња Американка, шеф полицијске станице у предграђу Вашингтона, срећу је нашла на српској слави код заједничког пријатеља – поред 46-годишњег угоститеља из Љубиња.


Жељко Милојевић знао је одмах да је упознао неког посебног.


“Чим је дошла ја сам осетио неку… нешто што ми је указивало на неку хемију, флуид“, открива будући младожења из Републике Српске.


Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.


Жељку је ово други брак, а пошто је у Америку одлазио због лечења од повреда задобијених током рата, нову везу сматра даром.


Сличан став има и Латривијет Јанг, иначе ћерка локалног свештеника. Заједно, не маре за мишљења других.


“Ја сам из једног малог места, из провинције, мада су на мене навикли, ја сам увек био мало необичан за своје место“, тврди Жељко.


“Не обраћам превише пажње на реакције других људи, па тако и на послу, где упознајем превише људи. Слушала сам срце, разговарала са породицом и Богом“, брани своју одлуку Латривијет.


Коментаришући препреке, заљубљена Американка каже да је њихова комуникација занимљива.


“Жељку је енглески страни језик, мени матерњи. Важно нам је да будемо сигурни да је све што смо изговорнили баш оно што смо мислили“, истиче шефица полицијске станице.


По повратку у Америку, планирају венчање и ту ће и остати док Латривијет заврши мастер студије о конфликтима, а Жељко се опорави од операције која га очекује. Након тога ће, кажу, видети где је најбоље за обоје.



(РТС)






СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1jUnujK

ИКОНЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ ОДУШЕВИЛЕ БРИТАНСКЕ МЕДИЈЕ: Њујоршки одговор Микеланђелу

Painting Faith

Неко би помислио да су фреске у српској православној Цркви светог Стефана у држави Њујорк насликане пре више векова. Ипак, фарба на зидовима се још није осушила.


За ово величанствено уметничко дело заслужан је свештеник Теодор Јуревић који је на фрескама радио дуже од шест година.


Овај човек је фрескама у византијском стилу испунио сваки квадратни центиметрар унутрашњих зидова и таванице и то тако успешно, да је британски Даилy Маил ову цркву назвао “њујоршком Сикстинском капелом”.


“Био сам заинтересован за иконе још од детињства. Сликао сам свеце на папирима и зидовима”, каже он.


Фрескописањем се бави 40 година. “То је лепо”, каже овај 64-годишњи човек са дугом седом брдом. “Дођете одморни, видите где сте погрешили и то исправите”.


Радови на Цркви светог Стефана у Лакавони су захваљујући његовом труду завршени тачно пред Васкрс 5. маја 2013.


Протојереј Растко Трбуховић који је овде већ 29 година, каже да су поглавари одавно причали о оваквој могућности, али да су тек пре неколико година прикупили 160.000 долара за подухват.


Један од Јуревићевих ментора, монах Отац Кипријан Пизов и сам је ’60-тих радио у цркви у Лакавони.


“Ми не обожавамо иконе, ми их поштујемо”, објашњава Трбуховић. “Користимо их како бисмо комуницирали са осликаном особом. То нам помаже да је видимо.


Freske Njujork24773472_orig_big

Он у фрескопису прати канонску шему установљену још у Средњем веку.


Прикази из Христовог живота представљени су на таваници, док су светитељи на зидовима.


“На почетку је то био израз креативности. Морате о свему да размишљате, о композицији. Не бих рекао да је то стресно, али је исцрпљујуће. Све мора да се уклопи”, каже Јуревић.


Иконе и не треба да изгледају реалистично, пише Даилy Маил, будући да носе симболику. Иако уметници, углавном из скромности, не потписују своје радове, чако их је разликовати.


Јуревићеви свеци имају светло око очију, што значи да је Свети Дух у њима, а светлост која их окружује, представља божанску милост.


Девица Марија увек је у плавој хаљини са црвеним огртачем, док је Христос у црвеној хаљини огрнут плавим.


“Црвена је знак његове божанске природе, а плава човечанске. Он је себе огрнуо у човечност. Марија је себе огрнула у Божанство”, објашњава Трбуховић.


“То није као Рембрант. Ово није с овог света”, каже отац Леонијет Чарланков, монах у Манастиру Свете Тројице у централном Њујорку.


“Оне треба да вас пренесу у другу димензију – у Рај”, закључује отац Чарланков за Дејли Мејл


(Дејли Мејл, превео: Б92, фото: Бета, The Buffalo News, Derek Gee)






СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1llGyXD

Хришћани масовно напуштају исламске земље

hriscanstvo-i-islam


Егзодус и масовно исељавање хришћана дешава се у земљама исламског света, констатује Рејмонд Ибрахим, експерт за Средњи исток и ислам који указује да ће они нестати из земаља као што су Авганистан, Египат и Ирак.


У својој књизи “Разапети поново на крсту: Нови рат ислама против хришћана“ он наводи да је Ирак можда индикатор каква ће бити судбина хришћанског света након што исламске силе буду ослобођене из “канџи диктатора“.


У 2003.години у овој земљи је живело око милион хришћана, а данас их има свега 400.000. Ово је резултат кампање против њих проузроковане америчком инвазијом и окупацијом Ирака.


Безброј хришћанских храмова је спаљено а они су прогањани, разапети па чак су им одсецане главе, пише Ибрахим.


У тренутку када Америка подржава рат против сиријског председника Башара ал Асада, исти сценарио догађа се и у овој земљи. У октобру прошле године последњи хришћанин је напустио Холмс, а пре доласка џихадиста у њему је живело 80.000 припадника ове вере.


Око 100.000 копта напустило је родна места у Египту од почетка Арапског пролећа.Терористи повезани са Ал Каидом су у септембру 2012.протерали малу хришћанску заједницу са Синаја.


Међутим, чак и у “црној“ Африци и у “белој“ Европи хришћани беже из земаља у којима је већина становништва муслиманске вероисповести. Више од 200.000 њих напустило је Мали после исламистичког преврата прошле године. У северним регионима земље џихадисти желе успостављање режима према шеријатском праву.


Након што је један хришћанин био оптужен за скрнављење Курана у Етиопији, хиљаде њих је, под принудом, напустило своје домове и земљу, десетине кућа су запаљене и уништене као и више од 50 цркви.


(Вести)






СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1gVRpYA

Нови Сад: Албанац са Косова пуцао и тешко ранио полицајца (25)

pistolj-foto


НОВИ САД – Државни секретар у Министарству унутрашњих послова Владимир Божовић изјавио је у Новом Саду да је полицајац Иван Мичић (25), који је данас рањен приликом интервенције стабилно, али у изузетно тешком стању, као и да му је живот још у опасности.


Божовић је у пратњи начелника Полицијске управе Нови Сад Стевана Крстића у Клиничком центру Војводине посетио повређеног полицајца који је данас, приликом обављања службеног задатка, задобио прострелну рану и тешке телесне повреде опасне по живот.


После посете полицајцу Божовић је изјавио новинарима да је, захваљујујући веома брзој и професионалној интервенцији особља Ургентног центра, већ после пола сата након рањавања започела операција која је након сат и по завршена веома успешно.


„Доктори Глуховић и Црногорац, са екипом Ургентног центра, успешно су обавили тај задатак и полицајац Мичић је смештен на Одељење интезивне неге“, рекао је Божовић.


Он је, преносећи информације лекара, рекао да је Мичић будан и у стабилном стању, али изузетно тешко и да му је живот још у опасности.


Божовић је у име МУП захвалио лекарској екипи КЦ Војводине која је, како је рекао, правовремено учинила све и изразио наду да ће живот „храброг и одважног полицајца Мичића бити сачуван“.


То је у овом тренутку највећа брига, додао је он и нагласио да је уз полицајца и његову породицу МУП и полиција и да ће бити предузето све да му се помогне у опоравку.


Говорећи о догађају који се збио око 12.15 сати, Божовић је објаснио да је приликом те акције дошло до размене ватре са починиоцем тог тешког кривичног дела, напада на полицајца у вршењу службене дужности.


Он је додао да је реч о Албанцу С.И. (58), који је на основу путне исправе непризнате републике Косово ушао на територију Србије и који је поседовао инострану возачку дозволу као и возило.


Божовић је напоменуо да је, према првим информацијама, нападач из чиста мира употребио ватрено оружје и пуцао на полицајца Мичића који је, иако погођен, одмах узвратио и погодио нападача.


И С.И. је такође збринут у КЦ Војводине, његово стање је стабилно и ван животне је опасности, рекао је Божовић и напоменуо да је са нападачем на полицајца разговор обавио дежурни тужилац и припадници криминалистичке полиције.


Разговор је обављен и са другим особама које су се налазиле на лицу места приликом тог трагичног догађаја у новосадском насељу Адице.


Сви други подаци, како је рекао Божовић, важни за истрагу биће професионално рађени и саопштавани у мери која не угрожава вођење те истраге.


Извор: ПресОнлајн






СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1r0ocPt

ОСНОВЕ ПРАВОСЛАВЉА: Партизановци славили у верском вечитом дербију

sasa-ilic-foto-sasa-pavlic-1394460584-459119


По пет спортиста из редова Партизана и Звезде одговарало на пет религијских питања, а црно-бели славили са 21:19


Пред недељни Васкрс по један фудбалер, кошаркаш, рукометаш, ватерполиста и одбојкаш из Црвене звезде и Партизана одговарали су на сет од пет истих питања, везаних за празник који симболизује победу живота над смрти.


1. Како гласи први стих молитве “Оче наш”?

2. Како гласи први стих молитве “Симбол вере”?

3. Ко је осудио Исуса Христа на смрт?

4. Како се зове осуђеник који је спасен, а због којег је Исус разапет?

5. После колико дана од разапињања је Исус васкрсао?


Одговоре на постављена питања давали су Саша Илић, Бобан Бајковић, Миленко Тепић, Иван Раденовић, Гаврил Суботић, Страхиња Рашовић, Иван Костић, Милан Перић, Владимир Мандић и Милан Косановић.


Својеврсни верски “вечети дерби” припао је Партизановим спортистима који су у укупном скору имали 21 тачан одговор, док су црвено-бели имали 19, а свих пет тачних одговора дали су Саша Илић и Влада Мандић, као и Звездин одбојкаш Милан Перић.


(Курир спорт / Спорт)






СРБИН.ИНФО http://ift.tt/QvntIA

Васкршња посланица

patrijarh_0


И Р И Н Е Ј


по милости Божјој


православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни ВАСКРШЊИ поздрав:


ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!


Данас је пролеће душама нашим:

Христос из гроба као сунце засија,

Мрачну буру грехова наших одагна.

Њега песмом величајмо јер се прослави!

(Пасхална богослужбена песма)


Када после дуге и хладне зиме гране рано пролеће, целокупна природа и творевина Божја обрадује се сунцу, његовим топлим зрацима и његовој енергији која све и сва, без разлике, обасјава и греје. Тада све слави Господа, Даваоца сунца и пролећа. Тако и ми, браћо и сестре и драга децо духовна, после ледене и ужасне зиме греха – особито после убиства Богочовека Исуса Христа на Велики Петак, на Голготи – видевши данас Христа Васкрслога, радосно кличемо и појемо: Данас је пролеће душама нашим! Христос – Сунце живота са Истока – из гроба васкрсе и засија! Мрачну буру грехова наших одагна! Њега песмом величајмо јер се прослави! Зато смо данас радосни, зато заједно са анђелима на небесима и са свим људима овога света ликујући певамо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт порази и онима у гробовима живот дарова.


Међу многим изразима којима црквени песници величају Христа Васкрслога, запажамо и назив Пролеће. С правом Га тако називају јер Господ Исус Христос јесте Пролеће нашег новог живота. То није случајна песничка конструкција. Ту није реч о пролећу као годишњем добу, већ је посреди дубоко поимање смисла и значења пролећа као почетка, новог живота природе и свега у њој.


До Васкрсења Господа Исуса Христа, односно до Његовог претходног силаска у ад, били смо у оковима греха и смрти, у аду преисподњем. Смрт је господарила над нама. Сишавши у гроб, Он разруши ад, покида окове греха и смрти и ослободи нас. Објашњавајући богочовечанску тајну силаска Христа Спаситеља у гроб, Његовог боравка у њему и Његовог Васкрсења, свети апостол Павле ликујући пита: Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? У тајни Васкрсења, односно у тајни Васкрслога Господа Христа, садржана је наша победа над грехом, смрћу и ђаволом. Зато је и било потребно да Христос постане Емануил што значи – Бог са нама, тојест да узме на Себе сву нашу људску природу и да је нераздељиво и несливено, сједини са божанском природом у једној и јединственој богочовечанској Личности Својој. Да као Богочовек победи адамовски грех непослушности Богу и Оцу и сатре последице првороднога греха. Богочовек Христос, а не само Бог или само Човек, победи сатану, грех и смрт! Ту тајну победе Господ је најавио и приликом кушања, после Његовога крштења у реци Јордану, рекавши: „Иди од мене, сатано, јер стоји написано: Господу Богу својему поклањај се и њему јединоме служи” (Мт. 4, 10).


Подсећајући вас на ове јеванђелске истине, позивамо вас да данас, на дан Васкрсења, будемо истински и суштински причасници новог и вечног Живота, новог и вечног Пролећа, Христа Господа. „Нека данас, нико не плаче због греха и сагрешења, јер опроштај из гроба засија”, узвикује свети Јован Златоуст. Нека се више нико не боји смрти јер нас од ње ослободи Спаситељ, Који крсном смрћу Својом угаси смрт и ослободи оне над којима је она владала. Ми данас славимо Христа Васкрслога. Славимо смрт смрти, славимо разрушење ада, славимо почетак новог живота, славимо Узрочника свега тога, Јединог Благословеног и Прослављеног у векове векова.


Hristovo-Vaskresenje


На истини Васкрсења Христа Спаситеља, Који је Васкрсењем из мртвих Себе положио, не само као крајеугаони камен Цркве Своје, већ и вере свих нас који се крстисмо у име Оца и Сина и Светога Духа, утемељена је сва наша вера, и нада, и љубав. Ми верујемо и исповедамо Њега „Који је васкрсао у трећи дан, по Писму”. Без Васкрслога Христа Господа, наша вера не би само била празна већ би се и распршила попут мехура од сапунице. Свети апостол Павле, који је на посебан начин доживео Истинитог и Васкрслог Господа Исуса Христа, закључује: „Ако Христос не васкрсе, узалуд је вера наша” (IKop. 15, 17). То је искуствена вера Апостола народâ и Цркве Христове. Нека би дао Бог да и ми, искусивши данас Христа Васкрслога, смело и без страха певамо: Христос васкрсе!


За разлику од апостола Павла, други свети апостоли, који су доживели страхоту Великог Петка, као и свете жене мироносице, на другачији начин су доживели Васкрсење Христово. На вест да је Христос васкрсао и да се јавио Кифи, тојест апостолу Петру, и „некима од жена”, обузе их страх и трепет, а неки посумњаше. Уместо радости и вере, њих обузе страх и сумња. У сумњи у вест, да је Учитељ васкрсао, најдаље је отишао свети апостол Тома који без много размишљања рече: „Док не видим ране од клинова и не метнем прст у ране од клинова, нећу веровати.” Ништа чудно и необично, ако се има у виду кроз какве су духовне борбе и страдања прошли свети апостоли! Страшни суд Великог Петка, суд над Богочовеком Христом, оставио је још страшније последице на светим апостолима и онима, који су ишли за Њим и који су се надали, да ће их Он ослободити окова римског ропства. Њихова нада и њихова вера била је угрожена док су гледали страшно судилиште над Њим, док су гледали како немилосрдни и сурови човек, суди и на крст распиње Учитеља њиховог и Човекољубивог Спаситеља света. Страх изнутра и страх споља, страх од Синедриона, од Понтија Пилата, од Јудејâ, страх одасвуд! Страх је обузео ученике и апостоле и они се разиђоше на све стране као овце без пастира. Знајући добро њихова срца, њихове страхове и њихове помисли, Господ долази међу њих јављајући им, да је васкрсао и поручује им: „Не бојте се, ја победих свет” (Јн. 16, 33), и: Не будите неверни него верни!


Данас Он долази и нама, браћо и сестре, уплашенима и преплашенима. Уплашенима од глобалног светског поретка и беспоретка, од великих и малих инквизитора, а и од нових Пилата, који поново суде и пресуђују истини и правди, и поново прете Голготом, наслеђу Божјем на земљи. И нама Он поручује данас: Не плашите се! Ја сам с вама и победих свет! Вером препознајући у Њему Победника свакога греха и сваке неправде и смрти, охрабримо се и не плашимо се оних који, не знајући шта чине, још питају: шта је Истина? Ми пак, искусивши Васкрслога Господа као Истину над истинама, данас, сабрани око Њега на духовном Сиону, славимо Га и величајмо, јер Му дођоше „сва богопросвећена светила са Запада, од Севера и мора, и од Истока деца Његова, славећи Га кроз векове”. „Данас је дан Васкрсења, озаримо се торжеством!” кличе црквени песник и додаје: „Загрлимо једни друге, рецимо браћо и онима који нас мрзе и свима све опростимо Васкрсењем!” Нека из наших грла, а пре тога из наших срца, потече песма и слављење Христа који нас прослави. Свепобедним и сверадосним поздравом Христос васкрсе! још једанпут поздрављамо све вас, драга децо светосавска у отаџбини и у расејању широм света. Васкрс је празник свеправославног јединства и свехришћанског заједништва. У име Христа Васкрслога позивамо вас на јединство и слогу у Цркви Његовој. Ко није у јединству са Црквом, коју Он стече крвљу Својом, није ни са Њим, Христом Господом.


Без Христа нема Цркве, а Црква никада није без Христа. Зато ван Цркве нема спасења. Ван Цркве је усамљени, „аутономни”, бездомни човек, са својом непослушношћу Богу и Цркви, са својим егоизмом и противљењем Духу Светоме, попут Адама изгнаног из раја. Такве људе Сâм Господ назива вратима пакла која неће надвладати Цркву Божју.


Посебно поздрављамо нашу страдалну браћу и сестре на Косову и Метохији који, иако у оковима неслободе, обесправљености и дискриминације, данас са нама славе победу Добра над злом, Живота над смрћу, Христа Васкрслога над демонским силама таме.


Са истом љубављу у Васкрслом Христу Господу и топлим молитвама данас поздрављамо и сву нашу браћу и сестре у Далмацији и Лици, на Кордуну, у Банији, Славонији и Барањи.


Са радосним поздравом Христос васкрсе! поздрављамо сву нашу браћу и сестре у Републици Српској, Федерацији Босне и Хрцеговине, Црној Гори, Словенији и Бившој Југословенској Републици Македонији, нарочито ове последње који, на челу са својим неправедно утамниченим Архиепископом, страдају за јединство Цркве и за чистоту вере православне.


Посебно се данас молимо Победитељу греха, смрти и људске неправде, за нашу у Христу Господу браћу и сестре на Блиском Истоку и у Украјини, са жељом и молитвом да светлост Христова Васкрсења разагна таму греха која се надвила над њима и да просветли ум и душу сејачима мржње према светом Православљу и озари их миром и светлошћу истине.


Нека Васкрсли Христос Господ покида окове неправде, безакоња и лицемерства којима синови безакоња оковаше Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована кога преко нас поздравља читава православна васељена и читав правдољубиви свет.


Молимо се Васкрслом Христу Господу да вас љубав Божја увек и непрестано испуњава. Још једанпут вас срдачно поздрављамо сверадосним васкршњим поздравом:


Христос васкрсе!


Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2014.


Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:


Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ИРИНЕЈ


Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ ваљевски МИЛУТИН

Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ

Епископ нишки ЈОВАН

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

Епископ крушевачки ДАВИД

Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ умировљени славонски САВА

Викарни епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни епископ моравички АНТОНИЈЕ

Викарни епископ липљански ЈОВАН

Викарни епископ ремезијански АНДРЕЈ


ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:


Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички МАРКО

Викарни епископ стобијски ДАВИД


(Српска Православна Црква)






СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1i4bGXE

Патријарх Иринеј: Косово не сме да се одваја од Србије, нећемо се одрећи својих светиња

patrijarh-irinej(3)


Патријарх Иринеј поручио је да Косово и Метохија никада не могу бити ван Србије.


Он је изразио наду да Србија и српска влада никада неће учинити ниједан гест који би водио одрицању од јужне српске покрајине.


“Српски народ то никада неће прихватити. Наша историја, култура и духовност нераскидиво су везане за овај простор”, навео је патријарх у интервјуу Новостима.


На питање о могућој промени Устава , Иринеј је рекао да не зна шта је циљ промене Устава, нити да ли ће се то догодити, али да “без обзира на то да ли се највиши правни акт мења и у ком обиму, Косово не би смело да се одваја од Србије”.


“Уколико би се нешто тако догодило то би била вечита јабука раздора између нас и наших суседа, што никоме ништа добро не би донело. Српски народ никада се неће одрећи својих светиња – Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке”, поручио је патријарх.


Он је изразио наду и да ће Србија учинити све сто је могуће да Цркви буде враћена имовина на КиМ, истичући да очекује да у томе добије и подршку Европе.


Патријах се осврнуо и на годишњицу почетка Првог светског рата, упозоравајући да је очигледно да се врши ревизија историје, “и то онако како то одговара ревизионистима”.


“Сасвим је јасно да Срби нису кривци за Велики рат и верујем да ће људи који се баве историјом имати храбрости да то јавно кажу како би свет то чуо”, рекао је Иринеј.


Говорећи о случају бившег владике Артемија, патријарх је рекао да је његово понашање “озбиљан случај” у СПЦ.


“Било је више покушаја и разговора којим смо покушали да му укажемо на грешке. Нажалост, никада их није усвојио”, констатовао је Иринеј и додао да “уколико настави да се понаша као и до сада, Црква ће морати да уради најтеже – да га екскомуницира”.


(Вечерње новости)






СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1f7i6p4

Зашто су Венецијанци сматрали да је „српски мач“ најбољи?

srpski-mac


Постојало је активно и пасивно оружје. Активно оружје, служи за напад и регулисање противника, а пасивно у које спадају штит, шлем, оклоп, радиодбране и сигурности витеза од нападача. Активно оружје су: мачеви, сабље, батине и штапови, палице, партизана, буздован, бојна секира, лук и стрела џилит.


Постојале су две основне врсте мачева које су временом и праксом трпеле извесне корекције. Прва врста су дугачки, тешки мачеви који се користе са обе руке. Друга врста су танки и краћи, погодни за борбу једном руком.


Од почетног, кратког и широког, мегдани и туче су га кориговали у све дужи и ужи, наоштрен са обе стране и прилагођен више бодењу него сечењу. У доба Немањића су се користили тешки, велики мачеви који су држани са обе руке а јабука на крају дршке је служила да мач не испадне из руке од силине ударца.


Мач модела „скијавоне“ (словенски мач) био је јако цењен у Европи 16. века. Носила га је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава „мачјом главом“, штитник за целу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и „дизајниран“ у Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле.


slovenski-mac


Реална је претпоставка да је мач настао од ножа. Продужавањем ножа, пошто су антички мачеви били кратки. У средњем веку, у српске земље су стигли дугачки, за обе руке, германски мачеви, које су доносили најамници. Имали су угравиран цртеж вука, што је био заштитни знак немачке радионице из града Пасау. Том типу су припадали и мачеви типа „СЕМПАХ“, који су на дршкама имали јабуку троугластог облика. Пошто су тада, изгледа, санкције друкчије функционисале, експорт-импорт предузећа су радила тако да су српски војници и витезови били опремљени мачевима набављаним из Венеције, тј. Млетачке Републике. Временом је, изгледа, произвођач почео да фушари, тако да су у Србији почеле да раде прве ковнице мачева.


Познат је српски мач са округлином на дршци. Дечанска хрисовуља говори о неком мајстору који прави мачеве и зове се Богдан Мачар, а живео је у селу Чабићу, које је припадало дечанском властелинству. Други мајстор је био Дојак Мачаревић. У Призрен, 1332. године, долази дубровачки мачар Мартоло, ванбрачни син дубровачког властелина Петра Госивала са својим синовима. Мачеви које су они правили припадали су медитеранском типу, са јабуком на дршци, који се често виђају данас на фрескама и у музејима.


Мачеве су носили сви – од пастира до цара. Разлика је била у квалитету мача. Зато су мачари и били посебна врста мајстора.


Временом еkспорт-импорт предузеће за мачеве се претвара само у експорт предузеће. То се догодило у првој половини XIV века, када су српска машта и искуство усавршили производњу мачева, тако да се већ 20. јуна 1391. године у Дубровнику спомиње „Српски мач“.


skavijoni Мач модела “скијавоне” (словенски мач) био је јако цењен у Европи 16. века. Носила га је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава “мачјом главом”, штитник за целу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и “дизајниран” у Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле


Помиње га у свом тестаменту дубровачки мачар Добрич: „деле дое спаде сцхиавонесцхе“. „Српски мач“ је имао лака улегнућа по бочним ивицама и горњој површини а на средини је био проширен. На дршци је имао хоризонталну овалну јабуку, а крсница је благо повијена наниже.


После пада Србије крајем XV и почеткомXVI века, производњу ових мачева преузимају у мало измењеном облику Венеција и градови у Далмацији, а носе их сви становници источне обале Јадрана. Најлепши примерци данас могу да се виде у Дуждевој палати у Венецији као чувени и популарни „скијавоне“ – словенски, тј. српски мач.


oprema Сабља се појављује знатно касније од мача, њоме се борило једном руком, била је лакша од мача а кривина је била прилагођена за сечење а не за бодење. Због истањености морала је да буде одличног квалитета да се не би ломила. Чувена сабља димискија – пореклом је из Дамаска. Аламанка коју носи Дојчин ковала се у Немачкој. Навалија војводе пријезде и сабља Новака ковача коју је носио краљ Вукашин (а препознао је Марко Краљевић код Турчина који му је погубио рањеног оца по томе што су на њој била угравирана три слова ришћанска: једно слово Новака ковача, друго слово Вукашина Краља, треће слово Краљевића Марка, биле су домаће. Новак је сабље ковао само највећим јунацима. Пошто је био комерцијалан, као сваки занатлија и мајстор, исковао је и сабљу Муси Кесеџији. Сабље су биле обележје племства, порекла, традиције.


Копље је било прво оружје у употреби витезовима и постојале су две основне врсте. Дугачко до пет метара, за одбијање противника, рушење са коња и пробијање оклопа – све зависно од тога шта му је био штит, односно како је био окован грожђем – од шиљка, преко разних маштовитих комбинација до халебарде.


Друга врста је кратко копље за бацање.


Доста мегдана по народним песмама витезови су покушали да реше копљем, али су на крају ипак морали да се лате сабљи и мачева и буздована шестопераца.


Одбрамбена оружја витеза су била штит, шлем и оклоп. Оклоп је био направљен од правоуга-оних плочица, постављених као црепови на крову и обложених тканином. Спомиње се да су оклопници деспота Стефана Лазаревића у бици код Анкаре, 1402. године, носили црне оклопе.


Византинац Дука описује српске трупе у црним челичним оклопима. Оклопници су морали да буду изузетно снажни и добро навежбани људи.


srpski-vitez-3 Српски средневековни витез у пуном плочастом оклопу


Штит је прављен од дрвета и окиван металним оплатама, од округлих и малих стигли су до димензија да покривају готово половину борца. Цару Душану је Млетачка република дозволила да извезе штитове израђене на словенски начин, а то су били штитови који су прављени у Србији.


Шлемови су допуњавали гвоздени сјај витезова и можемо их видети на грбу кнеза Лазара, на његовом новцу, накиту а у XV веку шлем се налази и на печатима деспота Стефана и деспота Ђурђа.


(magacin.org)






СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1gTx1aD

МАРШ НА ДРИНУ: Пробој изгубљених српских јунака

radoje-jankovic


Мачва је утонула у ноћ између 4. и 5. августа 1914. и Трећи коњички пук потпуковника Николе Цоловића остао је без јела, а војници су коњима давали по шачицу зоби преко ђема. Они осећају опасност по људима, не њиште и не ржу. Пук је био опкољен, без наде, могао се пробити једино преко Липолиста, па командант одазва на страну потпоручника Александра Мишића: „Идете у извиђање. Ако је у селу противник рапортираћете ми, ако се вратите, да у селу нема противника”.


Млади официр ујахао је у село изустивши пред стражаром једине две немачке речи које је могао изрећи а да не погреши – „Дрите регименте” – и уверио се да је Липолист пун Аустријанаца. Вратио се са извиђачког задатка, известио своје да је „пут слободан” а Цоловић је наредио да се крене у село, без пуцања, без сјахивања и без икаква разговора. Непријатељске страже нису ни слутиле да ту безгласну коњицу која пролази ноћном тмином чине Срби, па је кроз сред аустријског бивака пројездио пук српских коњаника а ни пушка да плане.


Ово је, укратко, душа невелике документарне приповетке Чачанина Радоја Јанковића (1879–1943) „Пробој” у његовој збирци „Дани и године” која је први пут објављена 1926. године у Београду (Геца Кон). Јанковићева кћи др Видосава Јанковић (1919) недавно је свој једини примерак на читање дала престоничком издавачу Милану Тодоровићу („Магелан прес”) који је, „схвативши какав бисер има у рукама”, одмах штампао друго издање збирке (Београд, 2013).


Тако се једна драгоцена књига отела забораву а ових дана представљена је у Јанковићевом родном граду, у саставу 51. „Дисовог пролећа”.


– Управо је приповетка „Пробој” највише коришћена као предтекст за филм „Марш на Дрину”, снимљен 1964. године на пола столећа од Церске битке – каже за „Политику” Даница Оташевић, директор Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку, која приређује „Пролеће”.


Издавач Тодоровић вели да је Јанковић био „господин светског реномеа али и народни човек и војник који је упознао цара Николаја и краља Зогуа”. Професор књижевности у чачанској Гимназији, Владимир Димитријевић, рече на представљању да је то књига којој се мора салутирати, додајући: „У њеној витешкој, отменој усредсређености можете да одморите душу и сетите се чији сте потомци”.


Видосава Јанковић није била у прилици да овим поводом допутује у Чачак, али је још раније одлучила да очеву заоставштину препусти библиотеци из његовог завичаја. Књижничари из те куће пре неколико година дуже су разговарали са њом и на једном месту остале су забележене ове речи:


„Књигу је користио Жика Митровић, редитељ из ’Авала филма’ за ’Марш на Дрину’. И ја сам са мајком негде 1970. године отишла у биоскоп. Иако мама није волела биоскопе јер су били загушљиви, кажем јој: ’Хајде бар да гледамо Марш на Дрину’, и одемо једног дана пре подне. Слушајући дијалоге препознала сам текст мога оца из књиге ’Дани и године’, на неким местима in toto (у целини). У то доба ову књигу нико није читао, било је то већ демодирано и неактуелно штиво. То су били tempi passati (прошла времена).”


И чудновати животопис Радоја Јанковића послужиће једног дана, може бити, као надахнуће за неки нови филм, јер оно што је прошао син чачанског крчмара и свештеникове кћерке не може да стане ни у неколико обичних живота.


Јанковићева супруга Наталија, током мужевљевог службовања у САД, одвела је Николу Теслу у посету болесном Михаилу Пупину, и учинила да се два велика Србина помире пред крај Пупиновог живота. Радоје је између два светска рата писао за „Политику” под псеудонимом Моравац а кћи Видосава, која данас живи у Београду, била је професор на Катедри за енглески језик Филолошког факултета и врсни преводилац.


Животопис као на филму


Радоје Јанковић свршио је Нижу војну академију 1900. године у Београду а од 1906. до 1908. Вишу интендантску школу у Паризу. Учествовао је у Мајском преврату 1903. године када су свргнути последњи Обреновићи и постао члан Удружења „Уједињење или смрт”.


Касније ће, као учесник, писати о биткама на Церу и Колубари, годину 1915. провео је у Шпанији у набављачкој мисији за војску а 1916. са Крфа је упућен у Русију за начелника Југословенског добровољачког корпуса у Одеси.


Поводом солунске афере опозван је из Одесе у Солун, јер се супротставио суђењу Аписовој групи. Из Петрограда, 23. маја 1917. године, пише протестну ноту краљевској влади на Крфу и престолонаследнику Александру због солунског процеса. Ражалован је и пензионисан а потом осуђен у одсуству од Војног суда у Солуну на 15 година затвора. Јанковић одбија да се повинује одлуци владе и остаје у Русији где га штити револуционарна власт. У Самари 1918. склапа бољшевички брак са Наталијом, кћерком Лазара Калмића, извозника из Београда (по православном обреду венчали су се тек 1928. године у цркви у Чикагу).


Млади пар креће Трансибирском железницом ка Владивостоку где стиже после два месеца. У француском посланству Јанковић добија привремене исправе и прелази са Наталијом у Јапан, где остају неколико месеци. На путу према Европи, Србина за ким је расписана међународна потерница хапси у Еритреји енглеска полиција и задржава у затвору. Наталија већ у благословеном стању стиже у Француску где проналази свекрву Милку Јанковић и успоставља везу са оцем Лазаром.


У Кану им се, после неколико месеци, придружује и Радоје, па уточиште траже у Риму код пуковника Живка Павловића, ратног друга из многих бојева, и ту им се 1919. рађа кћи Видосава. Крајем 1923. године Радоје се враћа у Београд где је лишен слободе на основу солунске пресуде. У Забели, Лепоглави и Сремској Митровици проводи више од две године да би маја 1925. био амнестиран и враћен у своја права. Маја 1926. постављен је за конзула у Чикагу, а јуна 1929. године за Генералног конзула у Њујорку и на том положају остаје до 1936. Дужност опуномоћеног министра у Албанији Јанковић је прихватио 1937. године.


(Политика)






СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1gTwZPN

Саопштење за јавност поводом најављеног смањивања броја часова српског језика

Имајући на уму информације о најави смањења броја часова из предмета Српски језик и књижевност у средњим стручним школама у Србији, Друштво за српски језик и књижевност Србије, као најстарије научно и струковно друштво у Србији које од свог оснивања 1910. одговорно и посвећено ради на остваривању свог основног циља а то је неговање српског језика и књижевности на свим нивоима образовања, почев од основношколског преко средњошколског до високошколског, као и развоја научних, стручних и практичних знања и умећа предавача српског језика и књижевности и унапређивању статуса српског језика и књижевности како у научној и стручној, тако и у широј јавности, оштро протестује против смањивања броја часова предмета Српски језик и књижевност у средњим стручним школама.


DSC_0080a


Ова тенденција представља грубо нарушавање основних поставки нашег образовног система на свим нивоима јер за своју основну последицу има енормно и последњих неколико година евидентно присутно опадање основне писмености и читалачке културе како у школској популацији, тако и у оној популацији грађана који су прошли кроз такав систем образовања у којем се српском језику и књижевности смањује фонд часова без промишљања негативних последица до којих то смањење доводи. Основна писменост и читалачка култура нису тек и само вештине које треба савладати у образовном смислу, већ су предуслов личног и професионалног развијања сваког појединца и то како његових оперативних могућности, тако и његових сазнајних и психолошких потенцијала.


Уместо да се преобимни и застарели наставни планови и програми доведу у непосредну и функционалну сразмеру за профилисаним стандардима за крај основношколског и средњошколског образовања и прате основне исходе наставног и образовног процеса, смањује се број часова. Уместо да се у духу основе на којој су постављени стандарди за крај основношколског и средњошколског образовања предмет Српски језик и књижевност препозна као основна полуга у развијању ученичких језичких, сазнајних, психолошких и естетичких особина, сазнања и умећа, односно свих оних компетенција за које би могућност и прилику да је развија и негује, сваком појединцу требало да пружи образовни систем, смањује се број часова Српског језика и књижевности – дакле оног предмета у којем су преко елемената знања о језику и књижевност присутне и вештине писања, усменог излагања и читања неопходне како оном ученику који је више усмерен ка уметничким и хуманистичким дисциплинама, тако, на исти начин и у истој мери, и оном ученику који је више заинтересован за природне и техничке дисциплине. Ту разлике нема и не сме је бити јер и будући економисти, занатлије, угоститељи, кувари, пољопривредни техничари, медицинске сестре, административни радници, правници, лекари, географи, биолози, трговци, математичари, представници медија и посленици културе и јавног живота, поменимо само неке, без разлике морају добити могућност да у току свог основног и средњошколског образовања науче оне вештине, освесте она умећа и сазнају ону материју коју доноси предмет Српски језик и књижевност. А то су поред функционалне писмености и: критичко мишљење, способност емпатије, препознавање и неговање елемената доброг укуса, разликовање и осуђивање говора мржње, дискриминације и манипулације, неговање лепоте изражавања, богаћење лексичког фонда, неговање и унапређивање језичке културе, начина изношења мишљења, учествовања у дијалогу, аргументованог излагања, поштовања саговорника, изношење личног става, успешно писано уобличавање мисли у различитим доменима (јавним и приватним)… У реализацији ових могућности унутар једног образовног система, једну од кључних улога има управо предмет Српски језик и књижевност.


У времену када преко средстава јавног инфоримисања готово свакодневно сазнајемо резултате бројних истраживања не само о паду нивоа функционалне писмености, већ и о емоционалној и психолошкој незрелости наших средњошколаца, у њима препознајемо непосредне и погубне последице претходних реформи нашег образованог система у којима је велике промене претрпео један од базичних предмета нашег образовног система – Српски језик и књижевности – јер се смањивањем фонда часова овог предмета у основном и средњошколском образовању које је праћено неадекватним типом реформи његовог садржаја, неусклађеним спровођењем корака у њеном извођењу (у једном тренутку донети су стандарди, а програм се није променио мада динамика предвиђа најпре доношење стандарда, установљавање исхода према стандадрдима а затим одређивање програма на основу стандарда и исхода), дошло до раскорака онога чему се тежи (одговоран појединац који има свест о значају свог језичког, културног и националног идентитета) и онога што постоји (пробимни, нереформисани програми, смањен број часова из овог предмета).


Завод за унапређивање образовања и васпитања и Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања у последњих неколико година чине велике напоре да ове кораке предузму на најбољи могући начин, усклађено, уважавајући и мишљење стручњака и мишљење наставника и професора у јавној расправи, уз добру вољу да се дође до најбољег могућег оквира решавања овог проблема. Након јавне расправе о стандардима за крај средњошколског образовања сасвим је јасно изражен став да број часова српског језика не само да не сме бити смањен, већ да се мора повећати јер овако осмишљен концепт стандарда може бити спроведен само уколико број часова буде повећан.


Ово искуство није само наше – оно је присутно и што је најважније и преведено у наставну праксу у свим земљама у окружењу које у својим образовним системима са посебном пажњом и свешћу о значају матерњег језика и књижевност за формирање будућег одговорног грађанина једног друштва, као и појединца који може да реализује све своје потенцијале и изгради себе као личност, дају одговорајући статус предмету матерњег језика тако што му дају број часова адекватан његовом значају за општепредметну, специјалистичку али и међупредметну компетенцију, а који је умногоме већи од оног који овај предмет има у нашем образовном систему. У многобројним европским земљама, иначе по много чему различитим али у домену статуса матерњег језика и књижевности у образовном систему истим, недвосмислено се увиђа значај овог типа школског предмета за развијање језичког, литерарног, културног и националног идентитета.


Подсећамо вас да је Друштво за српски језик и књижевност Србије у протеклих десет година у више наврата званично тражило повећање броја часова предмета Српски језик и књижевност и у основним и у средњим школама, као и увођење изборних предмета који би били у вези са садржајима предмета Српски језик и књижевност. У оквиру наше организације одржани су бројни округли столови на којима се са свим стручњацима, наставницима и практичарима, колегама из оба Завода и ресорног министарства разговарало о овој теми о чему постоје и извештаји и записници. Изненађени смо што је у јавности објављена вест о смањивању броја часова из предмета Српски језик и књижевност у средњим стручним школама која је с правом узнемирила наставнике и која прети да прерасте у званичну одлуку Министарства просвете. Сматрамо да као Друштво за српски језик и књижевност, исто као и катедре за српски језик и српску књижевност на факултететима универзитета у Србији (Филолошког факултета у Београду, Филозофског факултета у Новом Саду, Филозофског факултета у Нишу и Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу) имамо право да будемо обавештени о свим пилот пројектима у школству који имају везе и са нашим научним областима и предметима, као и о могућим погубним резултатима „успешности“ таквих програма где се уз образложење да је струка на првом месту предмет Српски језик и књижевност истискује на маргину наставних планова и програма.


Стога још једном апелујемо да се број часова из предмета Српски језик и књижевност не смањује већ да се повећа да бисмо као одговорно друштво имали образовни систем који земље у нашем окружењу већ традиционално негују јер је свако превиђање значаја овог предмета за формирање будућих грађана нашег друштва оглушавање пред захтевима и потребама очувања највећих вредности како светске тако и националне баштине и националног идентитета које се на најбољи начин чувају управо у језику и књижевности једног народа, дакле у садржајима предмета Српски језик и књижевност.


У Београду.

9. априла 2014.


Друштво за српски језик и књижевност Србије


(serbum.com)






СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1qYtJ93

ЖИГ ЗВЕРИ (Видео)

Мобилни телефони, компјутери, телевизијски апарати, справе из нашег свакодневног животног окружења, су, у ствари, савршени прислушни уређаји, али машта преточена у стварно иде много даље. У свету, а ускоро и у Србији, ако се оствари наум злих владара, постојаће лична документа са биометријским подацима.


То је завршни ударац, са којим ће сваки појединац на планети да буде под подпуном контролом, који тек следи. Микрочипови уграђени у кожу појединца могли би да нас претворе у роботе контролисаним даљинским управљачем.


Ово је филм о будућности која постаје садашњост, да би нам поништила прошлост.







СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1qYtJ8W

ПРАВОСЛАВНА СРБИЈА: Правила породичног живота

(Павле Гумеров)


Постоји у Москви једно изузетно место. Једном сам са друговима ишао кроз Водоодводни канал према Кадашевском кеју по пешачком Лужковом мостићу. Тамо смо видели да на мосту постоји неколико вештачких металних дрвета. То чудесно растиње било је потпуно украшено катанцима и катанчићима разнообразних облика и величина. Почињући од сасвим минијатурних, кинеских, завршавајући са тешким, са амбара. На многим катанцима су била написана мушка и женска имена, нацртана срца. Испоставило се да код тек венчаних младенаца постоји традиција: да каче на Лужковом мосту ”катанце љубави”, а кључеве од њих бацају у воду. Таквим катанцима је украшен и Патријаршијски мост преко реке Москве. Московски ”Гормост” је у почетку секао катанце али је затим, уморивши се од борбе са заљубљенима, установио на мосту посебно дрвеће, да не би вешали катанце на ограде .


Наравно, слични обичаји нису ништа више од преживелог паганства и примитивно сујеверје али он показује: сви млади супружници, наравно, маштају о томе да њихов брак, њихова заједничка љубав буду јаки и наразрушиви, да се, једанпут закључивши породични савез, никада не растану. А за то је потребно, чини се, скоро ништа: ставити катанац на ”мосту љубави”, а кључић бацити у реку. Ах, када би све било тако просто!


luzkovmost


По савременим мерилима, ја сам се оженио веома рано – са 21 годину. И као и свим младим људима, мени и жени се тада чинило да ће све ићи лако и глатко. Какви ту могу бити проблеми? Ми смо изабрали једно друго, венчали се, имамо љубав, све најтеже је већ позади, даље нас чека само радост од међусобног општења и породични живот без проблема. Али како смо ми грешили. Не једном сам се ја, грешни, сећао речи које су рекли апостоли Христу као одговор на његову поуку о браку: ”Ако је таква обавеза мужа према жени, онда је боље не женити се” (Мт. 19:10). Морали смо да прођемо кроз немале тешкоће, јако много научити, пре него што смо схватили шта је то породични живот и како овладати том сложеном специјалношћу.


И тим путем иду практично сви – примају ударце, уче се на грешкама. А све то због чега?


Ми сви мислимо по младости, по неискуству, да је бити прави родитељ, супруг или супруга врло просто и о свом породичном животу почињемо да мислимо, као правило, тек тада када у породици већ настају озбиљни проблеми. Породични живот – то је уметност, уопште не лакша од било чега другог. Почети саздавати своју породицу – то је исто као почињати нови посао, учити нову професију. Али за разлику од професије, супруге нигде не уче, све сами морају да освајају, искуством.


Курсеви за оне који хоће да саздају породицу или да се снађу у свом породичном животу организовао је Центар за духовни развој омладине при Даниловском манастиру у Москви. Ти курсеви се називају ”Духовне основе породичног живота и васпитања деце”. Са младим људима разговарају на разне теме свештеници и психолози, одговарају на њихова питања. Вашем покроном слуги се такође пружила прилика да мало поучествује у том делу и мене је увек радовао искрен однос и интерес младих људи према теми породице. То је јако добар подухват, штета је само што је те курсеве посећивао врало мали број људи. Али, слава Богу што бар неко схвата: саздавање породице потребује велико умеће и одговоран приступ.


Постоје курсеви за младе маме где жене уче како правилно да се понашају у трудноћи и при порођају и затим да брину о младенцу. Али хранити, мењати пелене, купати дете и масирати га је много лакше од тога да се стварају правилни односи са својом половином, умети општити а затим и васпитавати децу (то је посебна и врло сложена тема).


А треба се учити и мени је јако жао што до ступања у брак нисам прочитао ни једну посебну књигу о породици – мени се тада чинило да и тако све знам.


Немојте ме осудити за непотребну дидактичност јер бих хтео да изложим нека правила породичног живота: она ми помажу у мом породичном животу и надам се, да ће помоћи још некоме.


У браку, у породици, све треба радити само по надахнућу, руководећи се, како говоре, срцем и осећањима; иако треба знати и неке основе. Добро је још ако смо видели те принципе породичних односа у породици наших родитеља, баба и деда, али шта ако нисмо? Ако је неко одрастао у непотпуној породици или није видео добар пример од својих родитеља? Тада је пут само један – бавити се самообразовањем. Али и ономе ко је одрастао у јакој и сложној породици такође је просто неопходно да постојано мисли о томе како да побољша свој породични живот, како да он буде срећнији.



Шта је то породица? То је и мала Црква, где ми проходимо своје служење Богу и ближњима, то је и ”мој дом – моја тврђава”(«my house is my castle»), како су говорили у Енглеској у средњем веку. И манастир у свету где се учимо смирењу, трпљењу и послушности и где увек постоји подстицај за духовни раст.


Пада ми на ум сцена из филма Владимира Хотињенка ”Поп”, где свештеник, отац Александар говори да он и његова супруга уопште не личе као људи, са јако различитим карактерима и то му помаже да постане бољи, да се бори са својим недостацима, да бруси своје оштре углове. Он, шалећи се, зове своју попадију ”мој камен за брушење”.


А сада мало о манастирима. У Русији су обитељи испуњавале такође и улогу тврђава, утврђења. Оне су штитиле границе Отачаства и иза њихових зидова су околни житељи увек могли да нађу заштиту и помоћ у случају напада непријатеља. и наравно, у сваком манастиру је била и црква и то не једна.


Ако човек уме да сазда породицу где га воле, разумеју у чекају, то му даје огромну заштиту чак и у најстрашнијим и најтежим околностима у животу. Чак и када је раздвојен од породице, њен члан осећа помоћ и заштиту породични веза.


Аустријски психотерапеут Виктор Франкл је прошао сав ужас немачких логора. И једнино что му је помогло да преживи била је вера у Бога и мисао о томе да мора да преживи по сваку цену да би се поново срео са женом, коју је јако волео. Он је испричао о животу у логору у својој изванредној књизи ”Рећи животу: ”Да””.


У њој је јако добро описана психологија затвореника и многи од њих су остали живи само захваљујући томе што су знали: негде тамо, далеко, постоје родни, блиски људи који те воле и чекају и мораш да наставиш живот да би се срео са њима.


Ради тога да би наша породица постала за нас храм, тврђава, која нас чува од свих животних непогода, треба да се потрудимо.


У претходном чланку говорило се о породичној љубави, о томе да је срећа – на првом месту унутрашње стање човека. ”Царство Божије унутра је у вама”. То је предворје раја – будућег ”Царства небеског” – које треба да почне већ овде у нашој души и у нашој породици.


Шта је наш земни живот? Припрема за вечни живот. Какво стање душе да достигне човек овде, такво ће и понети тамо. У породици, ми се не спасавамо одвојено, овде савршавамо наше служење: спасавамо се сами и помажемо другима да се спасу. Како говори свети Григорије Богослов, ”они који имају једно тело (супрузи) имају и једну душу и узајамном љубављу побуђују једно друго у усрђу ка благочешћу”.


Зато:


Правило 1. Никада не заборављати главно.


У свим околностима живота (а нарочито у тешким) треба памтити да ми живимо заједно не ради тога да би разјаснили ко је крив или да бисмо преваспитавали једно другог, већ ради тога да бисмо се заједно спасавали. Стремили ка миру, љубави, срећи.


Недавно је један од читалаца оставио коментар-питање после чланка о срећи: ”Да ли је могућа породична срећа када је један од супружника несрећан?”


Не, драги моји, наравно да није могућа, јер онда то није породична срећа већ нешто друго. Моја породица треба да буде неодвојива од мене, само тада је могуће назвати је срећном. Отуда произилази следеће правило:


Правило 2. Породица – то смо МИ.


После 15 година брака открио сам у себи занимљиву особеност. Ја више уопште не посматрам себе без своје породице, одвојено од ње. Мени се већ чини да су моји блиски – супруга, деца – били са мном одувек, ако не од рођења. Иако, наравно, ја одлично памтим све догађаје из детињства и младости, то јест, времена кад још увек нисам био ожењен човек.


И то нису само моји лични осећаји. То исто су мени говорили и други људи, иначе не увек срећни у породичном животу. Зашто је то тако? Хтели или не хтели, али у породици већ нисмо сами, наш живот и наше духовно самоосећање су нераздвојни од живота наших ближњих. А њихово самоосећање зависи од нашега.


Ако се човек труди да живи некаквим својим сопственим животом, одвојеним од живота породице, среће у породици неће бити. У породичном животу је потребно заборавити именицу ”ја” и, насупрот томе, увек памтити другу реч – ”ми”.


Тако: ступивши у брак ја већ нисам сам и треба стално да мислим како да буде добро не само мени, него и нама.


Знам неколико породичних парова где су супрузи ишли по веома опасном путу: видећи да им се заједнички живот некако не уклапа, они су почели да живе сваки својим одељеним животом, само под једним кровом, чак су и одмор проводили одвојено. Сваки од њих је нашао своје, мање-више удобно прибежиште у забавама, у послу или нечему другом, сакрио се у њега од невоља и некако продужава породично постојање. То, наравно, није излаз из породичних проблема већ просто бег од њих, који се обично завршава распадом породице.


И моји познаници такође нису нашли покоја ни мира, живећи засебним животом. Сви су они, као минимум, доживљавали најјачу душевну неугоду. Зато што породица живи само онда када смо заједно.


Правило 3. Трудите се да више општите.


Без обзира на велику заузетост ван дома и на многобројне домаће послове, нађите време за породично општење. Општење је – основа добрих супружничких односа. Данас је немало људи принуђено да јако много раде да би прехранили породицу. Али, ма како да се умарате на послу, ма како да увече хоћете да се одморите, опустите, искључите, ипак нађите време за разговор са ближњима макар ћете га мање проводити пред телевизором, за компјутером или дугим разговорима преко телефона. Нећете зажалити због тога. Огроман број брачних парова се распао само због тога што су супружници скоро престали да разговарају.


Према познатој књизи протопоа Силвестра ”Домострој” може се односити на више начина, али у том споменику древно-руске писмености XVI века садржи се јако пуно мудрих савета, међу њима и оних који се тичу супружничког општења.


На пример, супружницима се предлаже да заједно једу: ”А мужу и жени не приличи да доручкују одвојено, осим ако је неко болестан; јести и пити увек треба у одређено време”. Обед – то је време када се породица сабирала заједно и могли су се расудити текући послови. У другом месту ”Домостроја” такође је казано: ”Господин у свим делима домаћим да се саветује са женом…” Тако да о томе има још једно правило.


Правило 4. Разматрати најважније проблеме.


Важне одлуке доносити поразговаравши. Убедио сам се на сопственом искуству да када о проблему разговараш, разматраш га, питаш за мишљење и савете других, увек успеваш да донесеш зрелије и правилније решење, нарочито када се ради о делу важном за целу породицу. Ако питаш за савет – значи да уважаваш а то увек помаже, служи укрепљењу породичних односа. Осим тога, други човек види проблем под другим углом и може да примети то на шта ти ниси обратио пажњу. Општећи, не треба разматрати само важне ствари већ и друга питања која вас занимају.


Правило 5. Уважавати једнo друго.


Када сам ја рекао једној жени да треба да уважава мужа, она ми је узвратила: њеном супругу се та реч не свиђа. Он је некако на њене речи о узајамном уважавању, одговорио: ”Шта смо ми то, алкохоличари, да би уважавали једно другог?” Но добро, не свиђа се човеку реч ”уважавати”, постоји друга одлична реч: ”поштовати”. И није само жена дужна да своме мужу свакодневно указује поштовање као својој глави већ је и муж обавезан да поштује супругу, да се пажљиво односи према њој – као према осетљивијем створењу, нежном, немоћном. Поштовати у њој бесцени образ Божији и ценити као дар дарован од Самог Бога. И наравно, деца треба да поштују родитеље а родитељи да се са уважавањем односе према деци.


Хоћемо да се наши ближњи добро односе према нама, да нас уважавају, да обраћају пажњу на наше речи? Онда ћемо им сами прво давати пример таквог односа. Како се и говори у том истом ”Домостроју”, учити друге дајући им пример.


Правило 6. Не трудити се да променимо, преваспитамо своју половину.


Умети видети добре, светле стране својих блиских и свог породичног живота. Мени неретко долазе жене (па и мушкарци) који нису баш задовољни понашањем својих блиских па и својим породичним животом у целини… Као правило, свим тим људима се живот чини безнадежан, мрачан и лишен сваке радости.


У својим ближњима они такође не виде ништа добро. Послушавши њихове дугачке приче, ја се обично трудим да путем питања, разјасним: шта је то ипак добро, позитивно остало у њиховом породичном животу? И затим, опет уз њихову помоћ, помажем им да нацртамо сасвим другу слику. И показује се да и људи који их окружују уопште нису лоши и у животу постоји маса светлих, пријатних тренутака, само треба све то умети видети. Некада успевам да помогнем људима да на други начин сагледају своју породичну ситуацију. То је јако важно – видети позитивне стране својих блиских и трудити се да изменимо не саме људе већ наш однос према њима и са њима.


Правило 7. Не пуштати на вољу гневу и другим негативним осећањима.


Онај који се гневи је увек у криву. Свакоме је јасно да раздражљивост, гнев, свађе, руше добре односе. Али гнев такође не даје да се реши ниједан проблем. Зато што у гневу човек не може да донесе правилно решење: његов разум је помрачен. ”У време гнева не треба ни говорити, ни радити”, рекао је Питагора. И све озбиљне разговоре треба водити само у спокојном стању духа.


Неспоразуме, увреде, не треба ”солити” већ треба умети разматрати спокојно и без раздражљивости. Сви смо ми различити и противречности у браку су неизбежне али када са љубављу, без гнева супрузи заједно траже решење, увек је могуће доћи до сагласности и компромиса.


Што се тиче других негативних осећања – унинија, патње, туге и других, треба памтити да у браку она трују живот не само нама самима већ и целој нашој породици. Не само да нас лично муче те страсти, већ и наши рођени и блиски страдају због нас. И ради њих је неопходно да се боримо са својим страстима.


Правило 8. Чешће радовати своје домаће.


То правило је супротно претходном – о гневу, раздражености и меланхолији. Савремени човек је окружен негативним, застрашујућим информацијама: убиства, хаварије, катастрофе, просто беспоредак у држави…


И како је добро ако у породици будемо примали позитивне емоције. Је ли тешко да бар пар пута у току дана кажемо једно другом нешто лепо, да делимо пријатна осећања? Реч похвале, благодарности речена ујутро, може да нам поправи расположење за цео дан. Ја и попадија смо се договорили да захваљујемо једно другом чак и за најобичније ствари: опрано посуђе, купљене ствари у продавници или обрисан под.


И треба рећи, просте речи благодарности, речене неколико пута на дан, веома благотворно утичу на атмосферу у породици. Неки мудри човек је рекао: ”Радост доживљена заједно, удвостручава се, а туга – већ постаје половином туге.”


Правило 9. Указивати помоћ и пројављивати узајамну помоћ


У свакој породици сваки од чланова, као правило, има свој круг обавеза. Наравно, те обавезе треба испуњавати добро, али има момената када је потребна помоћ ближњих. Ауторитет чак и најпоштованијег академика не опада ако он помаже жени: усисава тепих док она спрема вечеру пред долазак гостију.


Ако у породици нема узајамне помоћи, може се десити као у једној источној причи. Муж и жена су строго делили обавезе. Жена одговара за све што је унутар дома а муж за све што је ван дома. И када је избио пожар у дому, супруг није потрчао да помогне жени и дом је изгорео до земље.


Узајамна помоћ се такође састоји у молитви. ”Молите се један за другог” (Јак. 5:16), говори апостол Јаков.


Ето, то су неки принципи доброг породичног живота. Неко, прочитавши све то, наравно, може да каже: ”Најглавније у браку – то је љубав, а где је ту она? Само чврста правила, инструкције, рецепти”.


А љубав је овде у свакој тачки. Јер се она и пројављује у превазилажењу егоизма, у узајамном уважавању, у стремљењу ка општењу, у снисхођењу и опраштању недостатака, у борби са својим страстима ради ближњих.


А без љубави или макар стремљења према њој, биће неиздрживо тешко испуњавати та правила и супротно томе, за оне који воле, она неће отежавати већ ће помагати…


(Православие.ру)






СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1mjLqAw

РАТКО ДМИТРОВИЋ: Издајници и спискови

ratko-dmitrovic


Зa тридесет и неку годину, колико ми прође живота у новинарству, никад нисам употребио појам издајник. Крупна реч, захтева дебело образложење, приношење ваљаних доказа. Клизав терен. Да би вас неко издао тај мора да буде с вама.


Трагикомична је ова ујдурма, пренета и у судове, око списка „српских издајника“, састављеног од стране организације „Наши“. Пола с тог свакако чудног и не знам по ком критеријуму склопљеног списка, а наведено је тридесетак имена, уопште се не изјашњавају као Срби. Али, добро, „Наши“ спомињу и антисрпско деловање па се нека логика и назире, али овде је реч о нечем другом.


Држава је реаговала, стрпала у притвор вођу организације „Наши“, извесног Ивановића, а „издајнике“ са списка приводи у суд да се изјасне о степену личне угрожености што, лаички претпостављам, треба да послужи у састављању оптужнице против „Наших“. Кренемо ли од поставке да у слободном друштву свако има право да изнесе своје мишљење, став, по ком ће то закону одговарати „Наши“? Десетак од оних тридесет са списка „Наших“ годинама, упорно, систематски, острашћено, прави спискове људи и медија излажући их критици, подозрењу, чак и мржњи домаће и дела иностране јавности и ко зна чему још. Хоће ли их, у истом поступку, о истом трошку, приупитати и за тај напор.


Како ћемо назвати ситуацију кад се Соња Бисерко ових дана појави на суду да би се изјаснила по питању личне угрожености јербо се налази на списку „Наших“; она која је пре неколико година направила списак педесетак Срба припадника „антихашког лобија“ и то сочињеније послала на важне адресе широм света. Како се та работа зове, да ли је довољна макар за истражну радњу? Ако није, зашто није?


Или једна друга сподоба са списка „Наших“ својевремено је направила списак српских новинара с предлогом да један број буде стрељан, а остатак протеран из Србије. Држава није реговала, није ни покушала, а завршило се тако што је творац списка за ликвидацију означен као ауторски уникат. Тако је добио право да настави с деловањем које одавно вапи за психијатријском дијагнозом.


Сви знамо да последњих 14 година немали број српских интелектуалаца – професора, писаца, новинара – нема приступ ниједном озбиљнијем српском ТВ каналу, пре свега онима с националном фреквенцијом. Зашто је тако? Има ли то везе са сталним прозивањем, етикетирањем тих људи од стране ових које спомињу „Наши“?


(Вечерње новости)






СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1pi1J2E

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Јеванђеље о Богу међу разбојницима

vladika-nikolaj-velimirovic


Христос на Голготи! Спаситељ на Крсту! Праведник у мукама! Човекољубац убијен од људи! Ко има савести, нека се стиди! Ко има срца, нека плаче! Ко има разума, нека разуме!


С чиме да се сравни овај догађај, као бездан тајанствен, као земља тежак, као пакао језовит? Од милиона просведневних бивања у пространој васиони, које очи наше гледају и уши наше слушају, с којим бивањем да се упореди овај безимени злочин на Голготи? Да ли с јагњетом усред гладних вукова? Или са невиним младенцем у жвалама змијског цара? Или са мајком, окруженом сумасшедшим синовима и кћерима? Или са вештаком, упалом у машину, коју је он сам саздао, и мрцвареном на смрт точковима те машине? Да ли са Авељом, кога брат уби? Но то већи грешник уби мањег грешника, а овде је злочин над безгрешним. Да ли са Јосифом, кога браћа продадоше у Египат? Но то је грех према брату али не и према добротвору, а овде је грех према Добротвору. Да ли са праведним Јовом, чије тело претвори Сатана у гној, и смрад, и ручак црви? Но то се зли Сатана подиже против створења Божјег, а овде се створење подиже против Створитеља? Да ли са дивним Давидом, против кога диже буну син му Авесалом? Но ово је мала казна Божја за велики грех Давидов, а овде је Праведник, Праведник, највећи Праведник под највећим, највећим страдањем!


Милостиви Самарјанин, који је спасавао човечанство од разбојничких повреда, сам је пао у руке разбојника. Седам врсти разбојника окружили су Га. Првог разбојника представља Сатана, другог старешине и вође народа јеврејског, трећег Јуда, четвртог Пилат, петог Варава, шестог непокајани злочинац на крсту, и седмог покајани злочинац на крсту. Застанимо за час и расмотримо ову разбојничку дружину, усред које виси распет Син Божији, у крви и ранама. На прво место долази Сатана, највећи пакосник рода људског. Он је отац лажи и разбојник над разбојницима. Двојака су његова кушања, којима он куша род људски, да би га упропастио: он куша слашћу и куша муком. На почетку он је кушао Господа на Гори Искушења слашћу, влашћу и богатством, сада пак на крају, он Га куша муком. Када је био побеђен и посрамљен при првом кушању, он је оставио Господа и побегао до Њега. Но није Га оставио сасвим него само за неко време, Тако стоји написано у Јеванђељу: отиде од Њега за неко време (Лк. 4, 13). Ово неко време је истекло, и, ево, он се поново јавља. Сада му није било нужно, да се јавља откривено и видљиво; сада је он деловао кроз људе, кроз синове таме, који су од велике светлости Христове ослепили, и у слепилу своме предали се у руке Сатани и послужили као његово оруђе против Христа Господа. Но он је ту, близу сваког језика, који хули на Христа, на сваким устима, која пљују пречисто лице Његово, при свакој руци, која Га шиба и трновим венцем боде, у сваком срцу, које гори огњем зависти или мржње према Њему.


Други разбојник то су вође и старешине народа јеврејског, политичке, верске и интелектуалне вође тога народа. То су књижевници, фарисеји, садукеји и свештеници. На челу свију стоји цар Ирод. На разбојништво против Господа њих је покренула завист и страх, завист према моћнијем, умнијем и бољем од себе, и страх за свој положај, власт, част и богатство у случају, да сав народ стане уз Христа. Ништа не помаже, гле, свет иде за њим (Јов. 12, 19), вајкали су се они у својој немоћи, зависти и страху. У чему је пак њихово разбојништво према Господу? У томе што су Га без законског саслушања и суђења ухватили и убили. У Јеванђељу пише, да се главари свештенички и књижевници и старешине народне у двору Кајафином саветоваше како би Исуса из преваре ухватили и убили (Мат. 26, 34). Они се, дакле, нису саветовали, како да Га туже суду и како да Његове тобожње кривице изнесу пред суд, па да Му суд суди, него како ће Га ухватити и убити, и то преваром! Када је правдољубиви Никодим предлагао, да се Господ најпре од стране суда саслуша, те да се дозна шта чини, они су с негодовањем и подсмехом одбацили тај предлог (Јов. 7, 50-52).


Трећи разбојник је Јуда, вајни и жалосни апостол. Сатана је ушао у крв Христову из богомржње и човекомржње; старешине и вође народне ушле су у крв праведничку из зависти и страха; Јуда се пак придружио Сатани и народним старешинама из среброљубља. Његов злочин састојао се у томе, што је за прљавих тридесет сребрника издао свога Учитеља и Добротвора. Свој злочин он је сам признао пред тим истим старешинама, који су га и најмили за дело издаје. Ја сагреших, вели, што издадох крв праву. И бацивши сребрнике у цркви изиђе, и отиде те се обеси. (Мат. 27, 4-5). А и сама његова одвратна смрт сведочи против њега, јер стоји за њега написано овако: и обесивши се пуче по среди, и изасу се сва утроба његова (Дела Ап. 1, 18).


Четврти разбојник је Пилат, ћесарски намесник у Јерусалиму, и у тајанственом смислу представник паганског, незнабожачког света у осуди Богочовека. Колико је он презирао Јевреје, толико и Јевреји њега. У почетку он се никако није хтео мешати у суђење Христу. Узмите га ви и по закону својему судите му (Јов. 18, 31). Тако је рекао тужитељима Христовим. Потом је стао на страну Христову, и после извесног саслушања објавио Јеврејима: ја никакве кривице не налазим на њему (18, 38). Најзад, устрашен од претње: ако овога пустиш ниси пријатељ ћесару, Пилат пресуди да буде као што они ишту (Јов. 19, 12; Лк. 23, 24), и нареди да Христа шибају и разапну. Злочин Пилатов састоји се у томе, што је могао а није хтео заштитити праведника. Гле, сам је он рекао Господу: власт имам распети те, и власт имам пустити те (Јов. 19, 10). Овим признањем Пилат је за увек натоварио на себе одговорност за убиство Христа. Шта је навело Пилата на овај злочин, и шта га је гурнуло у дружину осталих разбојника? Слабодушност и страх, слабодушност у одбрани правде, и страх за свој положај и за милост ћесареву.


Пети разбојник био је Варава. Он је у то време лежао у тамници за буну и за крв (Лк. 23, 19). Због таквих недела он је и по јеврејском и по римском закону заслуживао смрт. Лично и свесно он се није ништа огрешио о Христа. Огрешили су се они, који су њега претпоставили Христу. Помоћу Вараве разбојника Пилат је мислио спасти Христа од смрти; Јевреји су пак помоћу невинога Христа спасли Вараву. Наиме: Пилат је ставио Јеврејима на гласање и слободан извор. Христа или Вараву; и слични су изабрали себи сличног. Бога или разбојника? И разбојници су гласали за разбојника!


Шести и седми разбојник били су они злочинци, који су на Голготи висили свак на своме крсту, један с десне а други с леве стране Христу, као што је видовити Исаија пророчански провидео и предсказао: и би метнут међу злочинце (53, 12). Један од тих разбојника и у смртним мукама изговарао је устима својим хуле а други молитве. Ево два човека у истоветном положају: обојица приковани на крст, обојица при растанку са овим светом не очекујући ништа више од овога света! Па како различни ипак! Ево утука свима онима, који вичу: ставите људе у исти материјалан положај, дајте им свима исту част и имање, па ће сви и духом бити исти! Један разбојник издишући руга се Сину Божјем: ако си ти Христос, помози себи и нама! А други се моли Господу: опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје (Лк. 23, 39-42)! Крсне муке једноме су убиле и тело и душу, а другоме су убиле тело и спасле душу. Крст Христов био је једноме на саблазан а другоме на спасење.


Такви су били разбојници око Христа. Но о благодати Божија! помози нам да пре него што осудимо оне разбојнике, који Господа љубави приковаше на крст, расмотримо свој сопствени живот и испитамо, да ли и ми не припадамо тој истој разбојничкој дружини. О кад би ми били бар као онај седми разбојник, који се на крсту покајао, и у муци телесној потражио и нашао спасења својој грешној души!


Ако неко дише мржњом према Богу и људима, тај је најближи друг Сатани и најоштрије оруђе његово.


Ако је неко испуњен завишћу према богоугодним људима и слугама Христовим, тај је разбојник и богоубица исто онако као Ирод, Ана и Кајафа, и остале вође и старешине народа јеврејског.


Ако је неко среброљубив, тај није далеко од богоиздајства, и његов најближи друг у разбојничкој дружини овога света јесте Јуда.


Ако је неко слабодушан у одбрани праведника и толико бојажљив за свој положај и своју угодност, да се чак сагласи и на убиство праведника, разбојник је он исто онако као и Пилат.


Прави ли неко буне и пролива ли људску крв, па неко други пострада место њега, било по каквој омашци суда или по неваљалству људи, он је разбојник онако исто као и Варава.


Хули ли неко на Бога целога свог живота, било делима било речима, и стоји ли богохулство на језику његовом чак и на самртном часу – ваистину, таквоме је духовни брат онај богохулни разбојник на крсту.


Благословен пак нека је онај, који допавши мука због својих грехова не хули ни на кога и не осуђује никога, него се сећа греха својих и вапије Богу за опроштај и спасење! Благословен нека је онај седми разбојник, који разумеде муке своје на крсту као заслужене муке за своје грехе, и разумеде муке невиног Спаситеља као незаслужне муке, за грехе других људи, те се покаја, испроси милост Божију, и обре се први у Рају вечног живота заједно са Спаситељем! Три откровења дођоше нам кроз њега: спасоносност покајања, ма и на самртном часу, спасоносност молитве к Богу, и брзина Божјег милосрђа. Диван пример остави он свима нама, који се ма каквим грехом упрљасмо, од Бога одвојисмо и у злочинце убројасмо. Сваки је грех злочин према Богу, и сваки ко ма и један једини грех учини, убраја се у разбојнике, то јест у слуге Сатане. Нека нико, дакле, у муци не ропће, да му мука не би била на погибао место на спасење. Него нека мрак муке осветљава размишљањем о својим гресима, кајањем и молитвом. Тако му само мука неће бити на погибао него на спасење.


А сада када смо видели све разбојнике око Христа Господа, застанимо за час и пред самим Господом, и посмотримо какав изгледа Он међу разбојницима. Пре свега обазримо се за час на врт Гетсимански, где уморни ученици спавају а Господ клечи на молитви и у борби – оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу него како ти. – Зној пак његов бијаше као капље крви које капаху на земљу. Нераздвојно је божанство Христово од Његовог човечанства, но пред нашим очима час се пројављује више једно час више друго. Посматрајући Га као слабачка младенца у пећини, ми видимо човека. Посматрајући Га у бекству за Египат, или у дугогодишњем ћутљивом раду у Назарету, опет ми видимо човека. Видећи Га жедна, и гладна, и уморна од путовања, ми гледамо човека. Но када Га посматрамо, како мртве васкрсава, хлеб умножава, бесомучне и прокажене исцељује, буру утишава, ветрове зауставља, по води ходи као по суху – тада заиста не видимо пред собом човека него Бога. У врту Гетсиманском ми Га видимо и као Бога и као човека. Као Бога – јер док три најбоља човека у свету, три прва апостола Његова, од умора спавају, дотле Он неуморно бди на молитви клечећи. Као Бога – јер ко је икад могао и смео ословити Бога са речима: Оче мој, осим Њега Јединога, који је као Син сазнавао Своју једнобитност са Богом Оцем? као Бога – јер ко би се од смртних људи усудио рећи, да ће се на његову реч слетети око њега дванест легиона ангела? Као Човека – јер, гле, као човек Он клечи у прашини земној; као човек зноји се од муке; као човек води борбу сам са собом; као човек ужасава се страдања и смрти; као човек моли, да Га мимоиђе горка чаша бола.


Ко може описати и измерити бол Христов оне страшне ноћи уочи Распећа? Бол душе и тела! Ако је на Крсту био већи бол телесни, овде је био већи бол душевни. Јер се каже, да Он беше у борењу. То је унутрашње, душевно борење; то је објашњавање са Оцем; то је тајанствено саветовање Човека са беспределном Божанском Тројицом о нечем, од чега зависи сав створени свет од почетка до краја. На једној страни преужасни бол човека, од кога се лије крвав зној у хладној ноћи, а на другој страни Божији план људског спасења. Ово двоје стајало је у борби. Ово двоје требало је да се измири. Човек је викао: ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова! Богочовек (Послушни Син) је додавао: али опет не како ја хоћу него како ти. А Бог је опредељивао, да се чаша мора испити. И кад се Човек измирио са опредељењем Бога, мир се поновно повратио души Његовој, онај никад невиђени мир на земљи, кога више није могло поколебати ни издајство, ни пљување, ни подсмевање, ни шамарање, ни трнов венац, ни лаж, ни клевета, ни неблагодарност, ни сав безумни урнебес унаоколо, па чак ни мука на Крсту. Господ Исус однео је главну победу над Сатаном у врту Гетсиманском, и то однео ју је послушношћу према Богу Оцу. Непослушношћу према Богу Адам је побеђен од Сатане; послушношћу према Богу Христос је победио Сатану, и спасао Адама и његов род. У врту Рајском Сатана је победио човека, у врту Гетсиманском Човек је победио Сатану. То је и било оно борење, које јеванђелист спомиње. Требао је баш човек да победи, човек а не Бог, да би тако сви људи имали пред собом пример борбе и победе, пример човечански, коме се може подражавати. Зато је Бог и пустио Човека Исуса, да се бори са Сатаном и свеколиком силом његовом. Отуда и преужасни бол Човека; отуда и узвик: да ме мимоиђе чаша ова! Отуда и зној као капље крви са лица Човековог. Но ако је тело слабо, дух је срчан. И дух је однео победу најпре над телом а потом и над Сатаном. Можда Сатана није могао докучити, да је он потпуно побеђен у врту Гетсиманском, те је продужио ликовати гледајући Господа поругана, распета и умртвљена. Но када се Господ, кроз смрт и гроб, спустио као гром у царство Сатанино, тада је сатана сазнао, да је његова тобожња победа на Голготи само свршетак његовог пораза у врту Гетсиманском.


Као што је Господ Исус гладовао и жеђовао као човек; као што се замарао као човек; као што је као човек јео и спавао, ходио и говорио, плакао и радовао се, тако је Он као човек и страдао. Да нико од нас, дакле, не каже: лако је било Њему страдати – Он је био Бог! али како ћу ја да поднесем страдање? Такав говор је само изговор, који потиче од незнања и од лености духа. Уствари, није лако било Христу страдати, јер Он није страдао као Бог него као човек. И још, теже је било страдати Њему, Невиноме и Безгрешноме, него нама, кривим и грешним. Не заборавимо никад, да кад ми страдамо, страдамо за своје грехе. Господ Исус пак није страдао због Себе и за Себе, него због људи и за људе, због многих људи и за све грехе људске. А кад један грех донесе Адаму смрт, кад један грех удари на Каиново чело вечни жиг стида; кад због два три греха Давид онолико пострада; кад због многих греха Јерусалим би разорен и Израиљ одведен у ропство – можете мислити, какво је страдање морао поднети Онај, на Кога су се натовариле планине свих грехова људских из свих столећа и свих поколења! Ту су страшни греси, од којих се земља цепала и гутала људе и стоку; ту су греси, од којих су пропадали градови и народи; ту су греси, од којих је долазио потоп, и глад, и суша, и помор, и скакавац, и гусеница; ту су греси, који су производили ратове међу људима, пустош и разор; па греси, који су отварали капије душе људске и насељавали људе безумним духовима; па греси, од којих се сунце помрачивало и море колебало и реке пресушивале. Шта да набрајамо? Може ли се избројати песак у мору и трава у пољу? Сви ти греси, од којих је сваки поједини смртоносан као отров од најљуће змије – јер је плата за грех смрт (Рим. 6, 23) – сви до једнога свалили су се на невиног Човека Исуса. Он грехе наше узе. Какво чудо онда, што са Његовог чела пада зној као капље крви! Какво чудо, ако Он вапије: да ме мимоиђе чаша ова! Гле, једва ко умре за праведника, а Христос умре за безбожнике (Рим. 5, 6-7)! Замисли себе, да си изведен на губилиште за једнога праведника, па ћеш видети како је то тешко. А замисли себе на губилишту за разбојника, и то за разбојника који је према теби вршио разбојништво – замисли, да си изведен на смрт ради његовог спасења! Од саме помисли зној ће те облити. Тада ћеш донекле појмити крвав зној Христов. И тада ћеш, устрашен, задивљен, избезумљен, узвикнути: ево Човека, који је Бог!


isus-raspece


Ево човека! узвикнуо је Пилат пред руљом јеврејском показујући Христа под трновим венцем и у скерлетној хаљини. Зашто је то узвикнуо Пилат? Да ли из дивљења достојанствености, мирноћи и ћутљивости Христовој, или с намером да изазове сажалење код Јевреја? Можда и једно и друго. Узвикнимо и ми с дивљењем: ево Човека? Ево правог, истинског, прекрасног Човека, каквога је Бог мислио онда кад је стварао Адама. Ево Човека кротког, смерног и послушног вољи Божијој, какав је Адам био у Рају пре греха и изгнања. Ево Човека без мржње и злобе, са неколебљивим миром посред буре мржње и злобе људске и демонске! Његова борба свршена је у врту Гетсиманском. Онда када је трећи и последњи пут узвикнуо ка Оцу: нека буде воља твоја! настао је мир у души Његовој. Тај мир давао Му је достојанство, које је дражило Јевреје и изазивало дивљење код Пилата. Он је предао тело Своје вољи Оца Свога, као што је мало после предао у руке Његове дух Свој. Своју човечанску вољу Он је потпуно покорио божанској вољи Оца небесног. Не желећи никоме зла Незлобиво Јагње клецало је под тешким Крстом ка Голготи. Није толико тежило на Њему дрво од Крста колико греси рода људског, греси, који су заједно са Његовим телом имали да буду приковани на то дрво.


Но шта говоримо, да Христос у тим страшним часовима никоме није зла желео? Тиме је само половина речена. Он је свима и свакоме само добро желео. Но и тиме није све речено. Он није само желео добро него је до Свог издисаја радио на добру људи. Чак и са самога Крста Он је радио за добро људи, за добро оних који су Га на дрво ексерима заковали. Све што је могао учинити за њих у крсним мукама Он је учинио, наиме: опростио им је грех њихов.


Оче, опрости им, јер не знаду шта чине. Ово није само добра жеља, ово је добро дело. Највеће добро дело, које грешни људи могу потребовати од Бога. Са Крста, испод руке смрти, сав савијен од бола, Господ је испуњен бригом за спасење људи. Он извињава људе њиховим незнањем. Он се моли за разбојнике, који Га гвожђем закивају и копљем пробадају. Он и распет испуњава Своје велике заповести, дате људима: заповест о непрестаној молитви, заповест о милосрђу, заповест о опраштању, заповест о љубави. Ко је икад павши у руке разбојника молио се за добро разбојника, молио се за њихово спасење, бринуо о њима, извињавао њихово недело? И најбољи људи кад су падали у руке разбојника молили су се Богу само за своје спасење, мислили о своме добру, бринули се за себе, и оправдавали себе. И најправеднији људи пре Христа нису се могли уздићи до молитве за злотворе своје. Свак је призивао и Бога и људе на освету према својим злотворима. А Господ, ево, извињава Своје злотворе, брине о њима, опрашта им, и моли се за њих. Какве ситнице ми злопамтимо! За какве ситнице се гневимо и светимо! И то ми, који сваки дан изазивамо гнев Божији преступајући Његове свете заповести било нечистим мислима, било нечистим жељама, било неправедним делима! Нико од нас не може се назвати човеком, ако није човекољубив. Човекољубље само може нас учинити човеком, правим и истинитим човеком. Узалуд гледамо у Господа на Крсту, узалуд слушамо Његову последњу молитву за грешнике – ако човекољубља немамо, и ми спадамо у ону разбојничку дружину, која је Њега неправедно осудила и убила. Нека нас, дакле, не испуњава само дивљење према Господу Човекољупцу, него уз дивљење и стид, уколико се она молитва са Крста и на нас односи.


„Што већа љубав то веће и страдање“ – каже свети Теодор Студит. Ако не умемо још да измеримо колика је љубав Господа Исуса према нама, постарајмо се да измеримо страдање Његово за нас. А страдање Његово за нас толико је велико и страшно било, да га је и земља осетила и затресла се; осетило га је и сунце и помрчало; и камење – распало се; и завеса – и расцепила се; и гробови отворили се; и мртви подигли се и капетан под Крстом – и признао Сина Божијега; и разбојник на крсту – и покајао се. Нека, дакле, наше срце не буде слепље од земље, тврђе од камена, неосетљивије од гроба, и мртвије од мртваца. Него покајмо се као разбојник на крсту, и поклонимо се Сину Божијем као капетан Пилатов под Крстом. Да би и ми тако, са многом светом браћом и сестрама, били за увек искупљени од смрти страдањем Христовим, очишћени пречистом крвљу Његовом, загрљени раширеним рукама Његовим светим, и удостојени бесмртнога царства Његовог. Јер ко то пренебрегне, тај ће остати у овоме животу у антихристовој разбојничкој дружини, а у животу оном имати удео са непокајаним разбојницима, далеко, далеко, предалеко од лица Божија. Јер ако је Бог једном био са разбојницима на земљи, неће никад бити с њима на небу.


Поклонимо се, дакле, страдањима Господа, распетога за нас грешне. Исповедимо и прославимо Његово свето име. Слава Му и хвала као истинитом Човеку и истинитом Богу, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и у сву вечност.


Амин.


Свети владика Николај Велимировић


(СПЦ)






СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1hWFNGD