Византијски сит (Византијска зора) (Стихови: Ђорђе Кековић; Музика: Слободан Тркуља) Док сам ходао покушавајући да пронађем извор из ког је потекла замућена слика сопственог пута посутог лишћем израслим у дотицају почетног узрока и последњег утока, означена у говору тог предела, пронађох освит, црну раку и траг под којим се осећала још свежа устајалост, замрлост реке коју често помешају са пустињом и која је у свом кориту чувала игру мртвих језика, посејаних писама, речи мудрих, упозоравајућих, туђих, и под којим су се бесквасне емоције уједначено сливале у питања, загонетке, сумњу стварајући изборни круг подношен за залогу свежој крви младог човека у чијим капима пронађох устајање, гроб и одраз, овештале речи што носе наук и што се сливају низ брег као колоток, враџбина ил штогод треће, неспокој, размену ситих речи и трудних осећања, обасипање, облапорно обасипање земљом, глином, дреном, сувотом, а онда стисак у рукама два листа багрема влажна као наум мајстора који порађа, доноси на свет Икара, да, то је, хоћу да будем водењак, да пукнем пред трудовима искона и да верујем у јата трагова под ведрим небом, изричиту жељу, несносну белину света и поглед што носи снагу правца и смера, тло озеленело, претворено у бокоре смисла, игру без улога, талона, добитка, игру над играма, самодовољну, игру живота, у смирај дана нек дође храна за моја непца очврсла у логорима, у холограмским таштинама, црним рупама, нек будем сит на крају дана, сит пуноће пред залазак сунца, византијски сит, као човек са истока. ...
СРБИН.ИНФО