Посебно је занимљиво и индикативно у раду српских медија да оно што је и де јуре и де факто установљено од стране државе и озваничено медијским путем као девијантност и тежак криминал, поприма, паралелно једну сасвим другу конотацију званично, такође кроз популаризацију телевизијских ток-шоу емисија најнижег облика хедонистичке тривијализације и парадирајућег конзумеризма.
Редуковањем озбиљне друштвене патологије и аномије на ниво забаве, ироније, или пак, наводно озбиљном приступу проблематичном и несхваћеном појединцу; улизивачким фразама га сагледавати са “боље” стране и подстицати његове “врлине” исти проблем не само да бива потиснут, већ се тиме јавно представља као успех, тако што му се кроз забаву даје симболички легитимитет.
Све већа популарност Кристијана Голубовића је еклатантан пример како медијско кривотворење реалности и инструментализација јавног сервиса могу позиционирањем дискурса лошег момка, довести дотле да управо то лоше, може бити и добро. Врло добро.
Наиме, поменути Кристијан се јавно оглашава и представља као момак “тешке руке” али и “меког срца”. Све више се обавештавамо о томе да сва та повика на њега као на криминалца и човека са интернационалним затворским искуством, и нису баш тако довољан разлог за квалификацију, те самим тим могу бити и основ за једну предрасуду. Његови цртежи које је показивао гледаоцима телевизија са националном фреквенцом то јасно потврђују, као и његова поезија. Озбиљност и снисходљива сервилност водитеља који са њим воде “метафизичке” расправе о уметности, правди и смислу живота, ваљда су довољан индикатор препознавања једног, до сада, неправедно скривеног и маргинализованог уметника и хуманисте.
Поводом медијске кристијанизације огласио се социолог Ратко Божовић рекавши да је све ово заправо: “наставак праксе из деведесетих година, а у којој је обезвређен људски живот и унижено достојанство људи”. ...
СРБИН.ИНФО
No comments:
Post a Comment