Зашто је Путин искрен кад каже да Русија није планирала припајање Крима и мешање на Југоистоку.
У украјинској кризи велике светске силе, као и оне мање и земље у окружењу, имају своје интересе. Главни покретач кризе су САД, прво кроз појачавање притисака на Виктора Јануковича и Миколу Азарова од јесени 2013, затим вођењем протеста и преузимањем власти на улици у фебруару и, на крају, утицајем у формирању политике нових власти у Кијеву. Хајде да видимо како би се отприлике развијала ситуација у Украјини да није дошло до активирања овако екстремних облика кризе, затим који су мотиви били пресудни да се америчка политика усмери у том правцу и шта се даље може очекивати.
АМЕРИЧКО СТАНОВИШТЕ
САД су променама у периоду 1990-1992. добиле колосалну предност у односу на потенцијалне опоненте у борби за светску моћ, посебно у односу на Русију. Монополарни поредак је тада устоличен, и Америка је постала једина светска суперсила, што је посебно дошло до изражаја током 90-тих и у првој половини деценије 2000-тих. Са друге стране, процес који полако и сигурно преноси тег светске моћи ка мултиполаризму је континуирано преузимање примата у светској привреди у мегарегиону Далеког Истока, где се посебно истиче Кина, у односу на досадашњи примат северног Атлантика. Подкатегорија овог процеса је све реалнији прелазак економске моћи ка Кини, уз паралелно јачање утицаја сила БРИК (земаља „континената“), са којима од западних сила могу да се носе још само САД.
Други важан фактор је светска економска криза, која је, по својим структурним узроцима и последицама, пре свега америчка економска криза, која највише погађа западне земље и саму Америку, како са аспекта тврде тако и са аспекта меке моћи. Јасно је да из године у годину можемо, према параметрима бруто домаћег производа, снази, и још више структури привреда кључних светских сила, сагледати све убрзанији раст земаља БРИК, док, са друге стране, видимо опадање удела Америке, Јапана и западноевропских земаља (сем донекле Немачке) у светској привреди. У перспективи посебна опасност за америчку моћ је постепени губитак позиције долара као светског средства плаћања.
Међутим, изузетно важни догађаји регионалног карактера могу итекако да утичу на наведене процесе убрзања устоличења мултиполаризма или, обратно, успоравања или чак привременог заустављања тог процеса. То је свакако питање Украјине због њене геополитичке важности, посебно величине и географског положаја, али и значаја који она има за саму Русију и идеју евроазијских интеграција.
Да се САД нису умешале и усмеравале украјинску кризу, почев од јесени 2013. године, како би се развијале прилике у Украјини а како међународни односи? Долазак на власт Јануковича и Партије региона почетком 2010. године довели су до дефинитивног краха „наранџасте револуције“ и постепеног приближавања Украјине руским геополитичким интересима. У политичком систему Партија региона је постала не само најјача политичка странка у земљи, што је она била и до 2010. године, већ је пренела део тежишта свог деловања и у централне, па чак и неке области „средњег запада“ Украјине. Одлука из 2012, донесена на највишем државном нивоу, да у источној половини земље, рачунајући и Кијевску област, руски језик добије, поред украјинског, статус званичног језика не само да је одагнала последице покушаја украјинизације ових области у периоду владавине „наранџастих“ већ је дала широке могућности да се део становништва са двоструком националном свешћу још више приближи и идентификује са сверуским идентитетом и „Руским миром“ („Руским светом“, назив за сверуску цивилизацијску одредницу). Партија региона је већ током 2010. учланила свог милионитог члана а процес њеног ширења интензивно је настављен и у следећим годинама. Она све више добија сведржавни карактер и заснива свој утицај чак и у најзападнијим областима, укључујући и Галицију, па тако Ана Герман, пореклом из тих крајева, постаје једна од неколико водећих фунцкионера странке.
Украјина је већ у јуну 2013. постала посматрач у Царинској унији, са Русијом, Белорусијом и Казахстаном, а изразила је и жељу да добије тај статус у оквиру ШОС. Застој у преговорима Кијева и ЕУ и одустајање украјинске власти од споразума о придруживању са Бриселом, паралелно са постизањем споразума између Јануковича и Путина, давало је све већу перспективу постепеног укључивања Украјине у интеграционе процесе на постсовјетском простору.
АМЕРИЧКИ ИНТЕРЕСИ И ЦИЉЕВИ
Америчка иницијатива – званична и још више незванична – за настанак и продубљивање украјинске кризе, без обзира на то што се последња два месеца ствари не одвијају ни на Југоистоку ни у Кијеву како би то Вашингтон желео, ипак даје извесне сатисфакције америчким интересима.
Амерички интереси у оквиру Украјине, онако како је расла криза, могли би се ограничити на следеће:
– Да преузме власт идејно и по методима политичке борбе разнолика али у целини прозападна опозиције, која ће преусмерити интеграције Украјине ка ЕУ, и на тај начин зауставити тенденције приближавања и постепеног укључивања Украјине у Царинску унију. Спречити продубљивање већ постојећих облика учешћа ове земље у интеграцијама на постсовјетском простору (Украјина је и члан ЗНД и Заједничког економског простора);
– Нанети удар Партији региона и Компартији као највећим политичким странкама носиоцима проруског опредељења. Компромитовати водеће политичаре тих странака и уопште угледне људе проруског бирачког тела;
– Прекинути или бар успорити процесе запажене у централним областима земље, а делом и на њеном средњем западу – све већи утицај проруског опредељења и уопште пораста угледа руског цивилизацијског обрасца. Регионалну и локалну власт је у тим деловима земље вршила сама или у коалицији Партија региона;
– Јачање антируских ставова и стремљења у деловима земље поред Галиције, где је још од јесени 2010. на власти на регионалном нивоу партија Слобода. Исто то применити и у другим областима западне а по могућности и централне Украјине, укључујући и престоницу Кијев;
– У случају да се успешно преузме власт у земљи, односно Кијеву, што је на крају и постигнуто, простор Југоистока што више пацификовати и зауставити захтеве за добијањем неког облика аутономне власти као и било каквог облика регионализације за целу земљу;
– Смањити постепено руско-украјинске трговинске и друге односе, што се може спровести тек када прозападне снаге преузиму власт у Кијеву;
– У случају неуспеха планираног развоја догађаја на Југоистоку или Кијеву, снажним развојем антируске хистерије у Галицији и западној Украјини, створити могућност да се у будућности макар отуда може узнемиравати несметано функционисање цевовода Дружба, који иде преко ових подручја за Централну и Западну Европу.
Поред ових циљева, америчка политика је стварањем и продубљивањем украјинске кризе на ширем регионалном, па и глобалном нивоу тежила следећем:
– Краткорочно посматрано, осветити се Путину и Русији за неуспех америчке политике у Сирији. Међутим, како је ЕУ зачињањем украјинске кризе спустила лествицу Кијеву за потписивање споразума о стабилизацији и придруживању, долази до одбијања власти у Укајини да се тај споразум потпише, Врхунац је било потписивање споразума Јанукович-Путин, чему треба додати и случај Сноуден, после чега су у америчкој политичкој елити захтевани развлачење фронта против Русије и освета за претрпљене неуспехе;
– Неупоредиво значајније било је извлачење Украјине из процеса интеграција на постсовјетском простору, чиме би се задао велики ударац читавој концепцији коју је разрадио и наговестио сам Путин;
– На глобалном нивоу развојем кризе у Украјини покушала би се додатно ојачати позиција НАТО, зближавање атлантистичких центара моћи са силама Старе Европе, успорило би се и спречило њихово интересно приближавање са Русијом и интеграционим процесима на постсовјетском простору. Све то би отежало и пролонгирало стварање самосталних европских оружаних снага ван Северноатлантске алијансе. Нарочито би се покушала угрозити или макар одложити изградња Јужног тока и функционисање цевовода Дружба, који пролази том регијом. Тако би се уздрмала позиција Русије као главног снабдевача енергентима земаља Западне и Средње Европе;
– Сви наведени процеси, посебно увлачење Русије у украјински проблем и повећање последица које ова сила од тога трпи, слабиће њену узлазну економску и другу моћ, способност развоја започетих интеграционих процеса, и напосе, у случају лошијег развоја догађаја, све то би се одразило на унутрашњу политичку и друштвену ситуацију у Русији, што би на дужи рок могло резултирати слабљењем Путина и повећањем могућности за активирање опозиционих прозападних снага у самој Москви.
У исто време, развојем сукоба са Русијом покушали би се суптилнијим мерама Вашингтона умекшати односи са силама БРИК и Ираном, те све више изоловати Москву у процесу решавања украјинског проблема.
РУСКО СТАНОВИШТЕ
Хајде да видимо како се Русија поставила по украјинском питању. Промена власти у Украјини почетком 2010. године с правом је дочекана у Русији као велики успех. Већ током 2010. године Јанукович и Партија региона донели су три крупне одлуке којима се земља враћала у претходну избалансирану позицију, у којој се Украјина налазила пре „наранџасте револуције“. Реч је о проглашавању војне неутралности земље, о договору са Русијом о продужењу стационирања руске Црноморске флоте у Севастопољу до средине века, и укидању статуса хероја сарадницима нациста, што је претходни председник Јушченко донео као провокацију после изборног пораза од Јануковича. Када је средином 2012. донета и одлука о давању статуса другог званичног у источном делу земље руском језику (што је била предизборна девиза Партије региона), то је био већ запажен елемент приближавања Кијева Русији. Томе би требало додати и узимање статуса посматрача за Кијев у Царинској унији јуна 2013. Али, уз све подстицаје из Москве Јанукович и Азаров нису све те године прешли Рубикон уводећи Украјину у Царинску унију.
Јанукович је имао озбиљну опозицију у земљи, пре свега у западном делу, где се већ од 2010. суочио са победом на регионалним изборима неофашистичке странке Слобода у све три административне области Галиције. Потом је уследило полутајно формирање кризних штабова на западу земље као препреке уласку земље у Царинску унију. Тако је Јанукович балансирао више од три и по године, покушавајући да одложи коначно опредељивање, задржавајући и тражећи бенефиције за економију земље, која је из „наранџастог“ периода изашла опустошена и готово пред привредним колапсом.
Стиче се утисак да је његов однос према Бриселу остао замрзнут а повремено јавно наглашавање приоритетних интеграција у ЕУ само флоскула, имајући у виду изузетно тешке услове које је Унија поставила пред Јануковича и Азарова (поред осталих, био је ту и захтев за ослобађање из затвора осуђене Јулије Тимошенко).
Међутим развој сиријске кризе и Путиново спречавање агресији Америке условили су спуштање европских критеријума за Кијев. Јанукович се нашао у неугодној ситуацији јер је наједном добио бар жуто светло за кључни корак ка ЕУ интеграцијама. Тада је Путин реаговао, што је утицало да Јанукович задовољи очекивања својих бирача и одбије потписивање споразума са ЕУ и, уместо тога, прихвати понуђени споразум са Русјом.
БУЂЕЊЕ УСПАВАНЕ РУСИЈЕ
Заузета организовањем Олимпијаде у Сочију, Русија у почетку није довољно озбиљно схватила протесте опозиције у Кијеву. Стиче се утисак да све до пада Јануковича и завршетка Олимпијаде руска страна није предузимала потребне мере за ојачавање утицаја у Југоисточној Украјини, где је за то било простора. Чини се да на плану меке моћи не само у Украјини већ и на постсовјетском простору (о Балкану да се и не говори) Русија није протеклих година пратила подухвате других великих сила, пре свега атлантистичких. Улагање у локалне и регионалне телевизије, школовање и дошколавање страних студената у Русији, а затим и сарадња у стручно-научном и медијском смислу – све је то у зачетку у односу на могућности и западне трендове. И без тога, према истраживањима украјинског Института за друштвена истраживања из 2012. године, већина испитаника у источним и југоисточним деловима земље била је апсолутно опредељена за интеграцији земље у Царинску унију и продубљивање процеса са Русијом. Блага већина постојала је и у већини централних области, али чини се да су улагања САД и невладиног сектора била позамашна, па је резултат тога био опредељивање западних и северозападних области Украјине ка Западу. Тамо су са Запада потом створили целе мреже организација, паралелних институција и паравојних група, тренираних за преузимање власти на улици.
Приближно од краја фебруара, дакле у последња два месеца, Москва се на известан начин тргнула. Начелна политика у том периоду ставила је акценат на федерализацију земље, што је мотивисано жељом да се избегне екстремно заоштравање. Са друге стране, чак и ако би се Југоисток нашао под пресудним утицајем Русије, остаје низ опасности за есенцијалне руске интересе уколико би дошло до великог оружаног сукоба и распада Украјине. Тада би свакако у Галицији, на западу земље а вероватно и у централним деловима дошло на дуже стазе до екстремног развоја антируског става код већег дела становништва. То би конкретно значило да те области улазе у НАТО, да се тада ту могу поставити америчке ракете, чак и да се може блокирати или угрозити несметан проток руских енергената цевоводом Дружба, куда још увек пролази највећи део нафте и гаса из Русије за ЕУ.
Све то говори да су потпуно нелогичне и нетачне оптужбе са Запада да је кризу Русија планирала и извела да би проширила свој утицај и припојила Југоисток. Путин делује доста искрено кад каже да Русија није планирала припајање Крима и мешање у догађаје на Југоистоку. Она је деловала реактивно, дакле на развој догађаја. С тим, наравно, да не треба имати дилеме да је, после шокантног развоја фебруарске ситуације у Кијеву, руска политика у ходу покушала да утиче на даљи развој догађаја.
Наставиће се…
(Стандард)
СРБИН.ИНФО http://ift.tt/RChpiM
