У тренутку када се формира нови/стари кабинет министара Србије под диригентском палицом новог/старог првог човека Владе Александра Вучића, догађај недеље и једино релативно изненађење свакако је „рокада“ ресора енергетике и инфраструктуре између Зоране Михајловић и Александра Антића, истовремено и једино „стварно“ изненађење које нам је мандатар приредио приликом састављања кабинета. Без обзира на чињеницу да је Зорана Михајловић, иначе Вучићев блиски сарадник и „ударна песница“ пропагандне машинерије његове СНС, „награђена за добар рад и лојалност“ (почасном) титулом потпредседника владе, у овој кадровској вртешци наизглед није било превише логике.
Тешко да је Вучић резултатима неког од својих министара могао да буде више задовољан од Михајловићеве – у мору осредњих до никаквих резултата претходне, свеже реконструисане „експертске владе“, она је барем изузетно вешто градила медијску слику о себи као „великој радници“ која на плану енергетике постиже „одличне резултате“, а њено стално појављивање у медијима, популистичке изјаве и непрекидно куђење и иначе непопуларног Душана Бајатовића подигли су њен рејтинг нешто изнад просека њених колега из владе. Далеко од тога да је Михајловићева иза себе оставила некакав резултат у енергетици – осим периодичних чистки и козметичких измена у „Електропривреди Србије“ и двогодишњих најава реконструкције „Србијагаса“, српска енергетика се развијала сама од себе, и то скоро искључиво у оним доменима који су на себе преузели Руси. Ако се о некаквим заслугама Зоране Михајловић може говорити, онда је то свакако чињеница да се у тај „руски посао“, а ту се мисли пре свега на пословање НИС и изградњу „Јужног тока“, није уплитала у оној мери у којој се то од ње могло очекивати.
Али без обзира на то, пословично површни и хронично непрофесионални српски медији у честом појављивању министарке на ТВ екранима видели су знак способности и личног Вучићевог поверења, па се од Михајловићеве очекивало да у новом, „потврђеном мандату“ „одлучно приведе крају“ енергетску политику коју је годинама најављивала, а која је подразумевала галопирајућу либерализацију енергетског сектора Србије, дробљење преосталих енергетских компанија у државном власништву (пре свега ЕПС и „Србијагаса“) на ситне комаде које би лако могли да прогутају и сваре „партнери са Запада“ (јер би у оваквом облику евентуално могла приватизовати искључиво нека руска или кинеска компанија, што се свакако не би допало Европској комисији), и, наравно, максимална релативизација, успоравање, односно, како су се свим срцем надали српски радикални западњаци, оспоравање и анулирање Енергетског споразума између Србије и Русије, на основу кога су Руси купили НИС, а Србију ставили у средиште свог пројекта „Јужни ток“.
Наравно, скидање Зоране Михајловић са ресора у коме представља „осведоченог међународног експерта“ и њено пребацивање на „утешно“ министарство којим је раније утољаван апетит Веље Илића, а у претходном мандату је њиме слично „награђен“ сам Александар Антић, одмах је довело до шпекулација о томе на чији је жуљ стала министарка, и ко је кумовао њеном „склањању“.
Природан закључак био је да су у ову ствар „Руси умешали прсте“, те да је склањање Зоране Михајловић Вучићев залог за будући наставак економске сарадње са руским партнерима, што је додатно потврђено чињеницом да је њен ресор припао социјалистима, који се опет у влади посматрају као више „проруски“ фактор него Српска напредна странка, иначе „побратима“ руске владајуће „Јединствене Русије“. Такав закључак би се и могао донети, да носилац антируске енергетске политике у последње време није био управо – Александар Вучић.
Први удар на НИС – измене Правилника о регресираном гориву
Да односи између новоизабраних српских власти и српског енергетског гиганта у руском већинском власништву нису сјајни, могло се приметити непосредно после мартовских избора, када је Министарство пољопривреде саопштило о изменама Правилника којим се уређује продаја регресираног дизел горива за пољопривреднике. ...
СРБИН.ИНФО
