“Затрли Србе и њихову баштину у Хрватској”

Чедомир Антић: Промоција антисрпски организација граничи се са пропагадним терором

Српску јавност узбуркала је вест о списку „непријатеља” нашег народа који је сачинило неколико радикалних десничара. Сасвим оправдано, ми смо демократска и правна држава. Наш парламентаризам има традицију која је у формалном смислу дуга готово 160 година.Темељи наше правне државе сежу у оно давно време средњег века када су утемељене западноевропске државе које су имале срећу да не поднесу векове туђинског ропства и деценије тоталитарне идеологије…

Иако је један од аутора тог спорног списка био човек из медија, медијска подршка осуди била је посебно снажна и јединствена. Неупућене би оваква реакција јавности (или макар њених креатора) можда охрабрила и испунила надањем. Уследила су и тумачења неких правних експерата да би чак и они који такве спискове деле на друштвеним мрежама или назначавају како им се свиђају требало да буду предмет јавне осуде и остраковања.

На другој страни, пре месец дана Виши суд у Београду осудио је тројицу академских грађана: асистента на Филозофском факултету у Нишу, дипломираног правника и инжењера машинства – зато што су на једном интернет сајту примитивно и простачки претили и позивали на линч нашег познатог режисера Бориса Малагурског. Спискови српских „непријатеља” дошли су као последица јавног обележавања само злочина над једном страном у рату на Косову – провокативног обележавања на београдским улицама, какво у случају српског страдања није могуће у Приштини, Сарајеву и Загребу. Напад на Малагурског уследио је као реакција на један у потпуности професионално урађен, нискобуџетни документарни филм. Филм о пресуди оптуженима за убиство француског навијача Бриса Татона. Ставови Малагурског, притом, немају велику медијску промоцију. Промоцију која се, кад је реч о деловању екстремних проалбанских, прохрватских или проевропских организација у Србији граничи са пропагандним терором.

За разлику од „доктора” који би српски народ лечили док у мукама не умре… Малагурски није заштићен од „слободних” медија с националном фреквенцијом. За разлику од оних који годинама вређају и грде српски народ, па онда сваку форумску бљувотину брже-боље разгласе као доказ да су нови Ружди, а Србија европски Иран, Малагурски је правду потражио на суду. Наша полиција је зликовце и кукавице идентификовала, суд је случај процесуирао и сада је ту правоснажна пресуда. Реакција оних који су не тако давно извесног анархистичког екстремисту, оптуженог за тероризам, стављали на насловну страну једног од странаца „ослобођеног” недељника, представљајући га као жртву прогона – јасно је показала да све што раде није потрага за правдом, истином, помирењем… Електронски бастион наводно демократске и тобоже европске Србије није коректно пренео пресуду по тужби Бориса Малагурског. Потпредседник Владе АП Војводине је на „Твитеру” написао како „потписује све што су написали” – можда потписује на невиђено јер осуђени су Малагурском обећавали да ће му нешто објаснити „шипком по… лицу”, изражавали су жељу да му неко ударцима „затвори једно или оба ока”, а претили су сексуалним насиљем свим људима (сорти) сличним Малагурском и коауторки документарног филма који им није по вољи… Да ли се са тим саглашава вицепремијер АПВ? Но добро, АП Војводина од свог настанка 1945. и није баш имала среће са својим политичарима.

Двоструки стандард је код нас одавно постао правило. Суочавање са прошлошћу, помирење, демократизација, модернизација… До сада су били углавном средство радикализације, поделе, распамећивања и затупљивања грађана Србије. Једна од икона „Друге Србије”, Туђманов први председник владе, Стјепан Месић, недавно је подржао иницијативу да поједине загребачке улице и паркови добију називе по борцима за људска права и брутално убијеној српској породици Зец. Пошто Срба у Хрватској више нема, а добар део цењених бораца за људска права је клечао у истој катедрали и мислио на истог Оца домовине као и И. З. Чичак, требало би да овај предлог прође… Мада, никад се не зна у земљи у којој десет година после рата ни путоказ за Београд није био сигуран… Занимљиво је, међутим, да је исти Месић пред крај мандата 2010. помиловао једног од убица породице Зец – особу која је то убиство признала, за њега никаданије била осуђена, а на робији се налазила због другог злочина.

(Напредни клуб)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1qTkyGP

Споменик Принципу у Источном Сарајеву и Београду

Постављање споменика Гаврилу Принципу у Источном Новом Сарајеву и Београду, планирано је програмом обележавања стогодишњице почетка Првог светског рата, који је данас усвојио Организациони одбор Републике Српске.

Централне манифестације поводом тог јубилеја биће одржане у Андрићграду-Вишеграду, Бањалуци, Источном Новом Сарајеву и Грахову.

У склопу тих манифестација издвајају се велики мултимедијални програм, позоришни и кореографски перформанс у Андрићграду, међународни научни скуп у оквиру Академије наука и уметности РС, изложба архивских докумената…

Планиран је и завршетак обнове родне куће Гаврила Принципа, у селу Обљај код Грахова, као и одржавање парастоса у Грахову, саопштено је после седнице овог одбора из кабинета председника РС Милорада Додика.

Наведен је, такође, и низ манифестација, које ће заједнички организовати РС и Србија, објавила је агенција Фена.

Гаврило Принцип извршио је атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, када је страдала и његова супруга Софија, 28. јуна 1914. године у Сарајеву, што се сматра поводом за почетак Првог светског рата.

(Политика)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1lcxit6

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Путин пред Кијевом

Неизмерно сам захвалан професору Џозефу Нају. Својим последњим чланком (Данас, 15. април) он је заправо потврдио моје прошломесечне закључке да је Владимир Путин „одржао лекцију из реалполитике“ у Украјини (Фонд стратешке културе, 02. март). Међутим, пошто све ово констатује са извесним закашњењем, професор Нај пропушта да сагледа и нове околности у Украјини. Путинова „кримска победа“, коју је лако биo назрети још пре месец дана, само је прва трећина украјинске кризе. Тренутно смо у другој трећини. И у њој, све на то указује, Путин стоји још боље. У доброј мери то му омогућавају и САД својим невероватно трапавим потезима. Кораци које предузима Вашингтон су предвидљиви и по неколико недеља унапред. Али да кренемо редом.

Све до јутра 15. априла постојале су шансе да се украјинска криза реши претежно политичким преговорима. И у таквом развоју ситуације би долазило до спорадичног сукобљавања и разних обрачуна, али би ови потези били у функцији бољег заузимања преговарачке (политичке) позиције. После упућивања свега што је од украјинске војске остало на исток земље, кијевске власти су практично одлучиле да ће се криза решавати претежно војним средствима. Заправо то је била одлука САД. Не треба уопште гајити илузије да је Александар Турчинов нешто самостално одлучивао. Мада, је „лудило“ кијевских политичара добро дошло Американцима. Да је неко разумнији и смиренији у позицији да одлучује, питање је како би се све одвијало. Замислите само како су два проруска кандидата на расписаним украјинским председничким изборима – Олег Царјов и Михаил Добкин – у истом дану претучена у центру Кијева. Рационалан избор би био да се потпомогне њихово учешће на изборима расписаним за 25. мај и да тако проруски кандидати дају легитимитет целом процесу. Ионако, већ ове поделе у табору Партије региона наговештавају да ниједан од њих двојице не би могао да буде изабран за председника земље у постојећим околностима. Дакле, за кијевску власт ризик је никакав, а корист вишеструка. Али њима проруски кандидати нису потребни на изборима, они су упали у своје „лудило“, способни су само да чују сами себе и никаквог простора за дијалог и договоре нема. Зато настављају да предузимају све оно на шта их амерички јастребови подстичу, чиме радикализују стање до крајњих граница.

САД У УКРАЈИНИ ИЗГУБИТИ СВЕ

До акције управо и долази свега неколико дана после посете шефа ЦИА Кијеву, захтева Џона Мекекјна да САД снабдеју украјинску војску оружјем и у тренутку када разарач америчке морнарице покушава да уплови у Одесу. САД су једна од две стране у конфликту, оне стоје насупрот Русији, а несрећници који се заклињу на „одбрану Украјине“ нису ништа друго до јефтино средство у рукама Вашингтона. Цела стратегија САД свела се на то да не желе да дозволе да југоисток Украјине потпадне под геополитичку контролу Русије без иједног испаљеног метка. Мора се пролити крв и дестабилизовати Русија. Средњерочно, на памети им је да убрзају „кроатизацију Украјине“ и стварањем „Велике Галиције“ што дубље ка унутрашњости земље помере „цивилизацијску границу“.

Време ће показати, али могуће је да се последња шанса за колико-толико мирно разрешење конфликта пропустила у ноћи 14. априла током телефонског разговора два председника – Путина и Обаме. Владимир Владимирович је тада директно тражио да амерички колега утиче на „спречавање крвопролића“. И – амерички колега није реаговао. Наставио је да додаје гас и испитује границу руског стрпљења. Тиме је Обама донео још једну погрешну одлуку и вероватно одлази у историју као најгори амерички председник после Другог светског рата. Да је пристао на руску понуду, Обама је могао да сачува под суштинском америчком контролом трећину до половине Украјине. Галицију свакако, а временом вероватно и области земље око главног града.

Овако, сада ће САД у Украјини изгубити све. Све докле Руси буду желели да узму. А то ће већ Русија процењивати на основу сопствених интереса и калкулација. Уколико им у интересу буде да преузму геополитичку контролу над целом Украјином, и то ће моћи. Ко ће им се супротставити? Остаци остатака украјинске војске нису способни за тако нешто, земља је фактички већ банкротирала, на прагу је хиперинфлације, без енергената, са стањем јавне безбедности које подсећа на централноафричке државе.

Неуспех такозване „антитерористичке акције“ на истоку земље само ће убрзати потпуни распад онога што се данас назива властима у Кијеву. Већ се показало да је морал припадника оружаних снага на ниском нивоу, велики је број оних који прелазе на страну „народне одбране“, опремљеност је још гора, а команданти су збуњени и неодлучни. При томе, очигледно је и да више нико не може ни да претпостави колико је „руских спавача“ у овим структурама. У таквој ситуацији од мале је помоћи и присуство припадника разних приватних војски који су претходних недеља убацивани у Украјину, као и убрзана обука присталица десничарских покрета о чему је Си-Ен-Ен већ извештавао.

ОПАСНОСТ ОД АМЕРИЧКОГ ПОРАЗА

Војна акција је пропала, показала слабост власти у Кијеву и убрзала њихов коначан пад. Последица свега биће свађе и обрачуни који ће се распламсати међу досадашњим савезницима. Ни до сада они нису били у љубави, а сада све добија нову димензију. Јацењук ће ударити на Јароша, Јарош на Турчинова, Тјагнибок на Тимошенкову, а неонацисти на све њих заједно. Јуче се претукли Царјова и Добкина, већ колико сутра потући ће се између себе. Од људи који су способни да слушају само себе и живе у „сопственом лудилу“ ништа друго се није могло ни очекивати. И шта се у том метежу може друго догодити осим хаоса. Хаоса у који ће постепено, током наредних месеци тонути Кијев и северозападни делови Украјине.

Из садашње перспективе посматрано, Путину вероватно неће требати војна интервенција да одбрани руске интересе у југоисточној Украјини. Међутим, Путину ће вероватно требати војна интервенција да стабилизује стање у Кијеву и северозападним деловина Украјине. И, ма колико парадоксално звучало, сасвим је могуће да га за то замоле поједине европске земље. Или ће му у најмању руку бити захвалне за такву акцију. Покушај производње хаоса у југоисточној Украјини враћа се режисерима овог пројекта као бумеранг и прети да угрози не само Украјину већ и да дестабилизује значајно шири регион Источне Европе. Отприлике, цело оно подручје између Балтика и Црног мора које су пољски теоретичари између два светска рата означавали као „Међуморје“. А дестабилизацијом Међуморја у данашњој Европи се дестабилизује и цела ЕУ. Зато је континенталној Европи јефтиније и лакше да се помири са губитком геополитичке контроле над Кијевом него са дестабилизацијом ширих размера.

Остаје само питање како ће на све то гледати Америка. Или, тачније речено, данашња политичка елита у Вашингтону. Они ће овакав развој ситуације схватити као тежак пораз, и то је велика опасност. Опасност је да се опет не организује неки случај Рачак или покуша са прављењем контракризе у Молдавији или можда подстакну терористи у Дагестану да направе какав већи терористички акт. То би био увод у дестабилизацију ширих размера, на глобалном нивоу.

Због овога се, као једна од кључних ствари наредних месеци, коју западни интелектуалци морају да ураде, намеће – објашњавање америчким стратезима да је „пад Кијева“ под руску геополитичку контролу искључиво њихова кривица. Свет ће одахнути ако они то схвате. Украјинска криза никоме није требала – ни Русији, ни Европи, а понајмање самој Украјини. Било би добро да нешто и о томе напише неко ко има ауторитет и углед као Џозеф Нај. Што се то пре схвати у самом Вашингтону, пре ћемо изаћи из хаоса и кошмара. За свет је боље да се администрација Барака Обаме што је могуће пре помири са поразом. Без обзира колико невероватно звучало, и то је одлука по којој може остати позитивно запамћен у историји.

(Фонд стратешке културе)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1lcxfh0

ФСС одустао од ЕП 2020!

ФС Србије одустао је од потврде апликације за Европско првенство 2020. године! Иако та одлука још није озваничена, јасно је да од могућности да у Београду будемо домаћини једној квалификационој групи, нема ништа. А јасно је као дан и зашто. Наиме, да бисмо ушли у конкуренцију за домаћина квалификација 2020, држава мора да да гаранцију, коју је ФСС дужан да достави до 24. априла УЕФА, заједно са концептом новог стадиона.

Очигледно, дешавања у Србији и стална борба за „кору хлеба“ одузимају много времена политичарима који воде државу, тако да је ова фудбалска тема остала у другом плану. А време је исцурило, две године се није мрднуло са почетне тачке и ФСС нема с чиме би пред УЕФА.

Не ради се овде само о националном стадиону, за који постоји пројекат а за који нема сагласност где би се градио. Да бисмо ушли у конкуренцију, а прелиминарно су пријављене чак 32 државе за 13 домаћинстава, мора да се, пре свега, уреди инфраструктура. Под један је „умивање“ аеродрома и повећање његовог капацитета, затим мора да се регулише саобраћај, поправе путеви, обезбеде хотелски капацитети, од оних са пет до већег броја оних са три „зведице“…

Ни то није све, много тога би морало још да се среди и уреди, а рекосмо, без печата Влада Србије нема посла. Такође,неопходан је и обавезујући параф челника града Београда. И читав тај пројекат би морао на сто европске „куће фудбала“ стигне до 24. априла. Ако се погледа календар, јасно је да је то немогућа мисија. И зато је само питање дана када ће ФСС и званично одустати од плана који би много добра донео нашем фудбалу.

НОВИ СТАДИОН ПРЕКО ПОТРЕБАН

Национални стадион, без обзира на све, неопходан је српском фудбалу. Јер, ни „Маракана“ а ни стадион Партизана не испуњавају све услове УЕФА и питање је колико ће ин она толерисати. А добијањем таквог, европског стадиона, Србија би била у могућности да буде домаћин финала Лиге Европе (Чешка је имала ту част), или Суперкупа, јер је тендеција УЕФА да и сиромашне земље добију могућност да угосте врхунске екипе.

(Вечерње новости)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1hRYL05