АЦА ЛУКАС: Само да ми деца не буду хомосексуалци!

“Човек прави грешке док је жив, ја сам их правио и правићу их, али више сам грешио у приватном животу него у каријери. Сматрам да сам паметан и интелигентан момчић, дечко, човек, како хоћеш, и грешке никада нисам поновио.”, казао је Лукас за “Ало”.

Лукас има четворо деце: ћерку Миљану, синове Лазара и Андрију и двогодишњу ћерку Викторију из брака са Соњом.

“Само желим да буду срећни, чиме год да одлуче да се баве, а као отац имам страхове када је реч о њиховој будућности. Знате сви ви шта је најгоре. То да не буду хомосексуалци”, додаје певач и открива да Викторија, иако је мала, воли да певуши.

(Ало)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1iwCEM9

СРБИЈА: Заветници се ставили на располагање Русији (Видео)

Руководство Српског сабора Заветници на Велики Четвртак, 17. априла, уручило је писмо подршке Руској амбасади и предало симболично сто потписа чланова руковдства покрета који се стављају на располагање Руској Федерацији и руском народу.

Председник Српског сабора Заветници, Стефан Стаменковски, приликом уручивања писма подршке истакао је да упркос томе што државни врх Србије није показао солидарност са братским руским народом и пружио очекивану подршку, српски народ није заборавио залагање Русије за опстанак Срба, очување нашег суверенитета, државности и слободе Србије кроз историју.

Портпарол Заветника, Милица Ђурђевић прочитала је писмо подршке:

Поштовани господине амбасадоре, драга браћо и сестре велике и праведне Русије, Последњих неколико месеци сведоци смо бурних догађаја у Источној Европи, где је велики руски народ вековима био приморан да брани и увек изнова гради своју порушену историјску свест и државност. Као носилац истинских идеја правде и слободе руски народ је увек био изложен жестоким нападима од стране оних, који су слободу заменили за ропство, правду за неистину, љубав за силу. Тако су и данас очи правдољубивог и истинољубивог света упрте у православни руски народ који на тлу некада славне Кијевске Русије поново брани своја вековна огњишта.

Као искрене српске родољубе, који памте и поштују све напоре руског народа у очувању Србије и њеног националног бића, веома нас забрињавају немили догађаји који се дешавају у Украјини, а који су уперени против опстанка и права руског народа на тим подручјима. Поучени историјским искуством веома добро знамо, да је свака невоља руског народа истовремено и невоља српског народа те да се одбраном руских легитимних интереса бране и легитимни интереси српског народа.

Свесни чињенице да само заједничком борбом можемо да одбранимо и сачувамо националне интересе оба народа, изражавамо спремност да пружимо сваки могући вид помоћи братском руском народу. Свим својим ресурсима стојимо на располагању при ангажовању помоћи за угрожено цивилно становништво, учестововању у цивилној заштити, организовању и нуђењу потребне правне помоћи угроженим појединцима, организовању хуманитарних акција, као и представљању широј јавности истините слике о догађајима у Украјини.

У циљу вечне братске солидарности, у име наших предака које је увек водила мисао „Бог на небу, Русија на земљи!“ и за будћност наших потомака прилажемо симболичан број потписа сто чланова Српског сабора Заветници који се стављају на располагање Руској федерацији и руском народу у борби за слободу и истину!

(Заветници)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1jcPhsD

Искуство једног Американца – Како сам постао православац

Ја сам православни Американац. За многе и овде у Русији и у мојој отаџбини, тај израз, сасвим је могуће, звучи чудно. Али ствар је баш таква. И још више је чудније то што сам растао као „типични Американац“.

Васпитали су ме родитељи који су желели да њихов син у животу има више него они у своје време. У својим планирањима саставили су тачан план: ја сам требао ићи на универзитет, тамо добити „посебну“ професију која у коначном резултату треба да утврди моју будућу срећу и стабилност у животу.

Тада, као уосталом и сад, био сам уверен да су ми родитељи искрено желели само добро. И ето, одмах после завршетка универзитета, почео сам да тражим посао из своје специјалности-страни језици и литература. После неколико месеци примили су ме у Међународној банци реконструкције и развитка (боље познатија као Светска Банка) у Вашингтону. Добио сам место о којем је маштала већина Американаца. Имао сам добру плату, банка ми је платила све порезе и одмах ми је била представљена и могућност петонедељног одмора (тада кад је већина американаца који су почињали да раде добијала право на само две недеље!), бесплатна медицинска услуга и друге материјалне повластице. Укратко говорећи, са двадесет две године „задобио“ сам посао који ме је материјално обезбеђивао читав живот. У то време сам посећивао баптистичке скупове и себе сматрао истинским хришћанином. Протестантизам ми је у многоме помогао: читали смо Библију и појединачно, озбиљно изучавали Јеванђеље. Ја сам волео и музику и певање који су ми помагали да осећам јединство са другим верницима.

Протестантизам у Америци је окренут више ка светској слави и богатству и нови посао у Светској Банци хармонично је одговарао мојој представи о срећи. Идеја духовног подвига и ношења свога крста је нешто страно протестантској етици. Говорили су ми: „Христос хоће да ти будеш срећан и успешан“. Све се то чинило у потпуности логично: ако ме је Христос стварно волео, онда је Он наравно хтео, да ја будем успешан и срећан. Уз то, код протестаната је био високо развијен осећај заједништва, заједнице. Време проведено са њима дало ми је први, иако мало површан, али дечије искрен, осећај хришћанске љубави.

Прве године рада у Светској Банци занимао сам се оним што ми се највише свиђало-састајао се са људима из различитих држава и напредовао у страним језицима. Но, мом удобном животу није било суђено да се продужи дуго. Једна девојка, познаница са универзитета, прешла је да живи у Вашингтон. Потрага за дубљим схватањем суштине хришћанства довели су је међу групу младих, искрених хришћана, који нису припадали ни једној деноминацији већ су просто, покушавали да служе Богу, помажући својим ближњима, схватајући тако духовни призив да следе за Христом. Моја другарица је са мном често говорила о животу тих људи. У почетку сам је слушао са интересовањем али сам ускоро у њеној причи осетио угрожавање моје личне слободе: то чиме су се занимали ти људи захтевало је самоодрицања и никако није одговарало мојој слици „угодног“ света. Била ми је у потпуности довољна моја „религија успеха“ и ускоро сам почео љутито да нападам на извор њене радости. Никако се нисам саглашавао ни са чим од онога што ми је говорила и трудио сам се да посејем сумњу у њено срце. Сада, сагледавајући прошло, могу да кажем да сам то радио не из зле намере, већ, више из страха. Христос је већ куцао на врата мога срца, али ја још нисам био спреман да Га примим.То је био другачији Христос од онога са којим сам одрастао. Осетио сам угрожавање мог светског комфора од стране Његовог Крста, који је стајао испред мене. Ужасно сам се љутио на тај покушај рушења моје личне среће и искориштавао сам сваку могућност да би исмејао просту веру моје другарице. Но, најзачуђујуће је било то, што њу ово уопште није погађало. Она је продужавала да стреми ка Христу, тада када сам ја тражио утеху у свету. Између нас је стала нека духовна преграда. Осећао сам се духовно изоловано од ње и кривио сам Бога за то. Јер, ја сам Га такође волео. Ја сам Га волео читав мој живот, у крајњој мери, тако сам макар мислио. Али зашто ми је било тако лоше? Да би некако заменио осећај духовне радости, прибегавао сам светским потрагама за срећом. Моји напади су постајали све агресивнији. Ништа слично се раније са мном није дешавало и сȃм нисам схватао, зашто сам се тако сурово понашао према њој. Нисам хтео да имам ништа заједничко са том хришћанском групом која је стала између нас. Уистину, страх може натерати човека да ради чудне ствари.

Једном ми је другарица рекла да се спрема да крене у Пенсилванију да посети своју познаницу. Док је није било у Вашингтону, са мном се догодило нешто што не могу никада заборавити. Био сам кући и решио сам да читам Библију. Тог тренутка, када сам је узео, захватило ме је некакво неописиво и потпуно неочекивано осећање надахнућа. У тим тренутцима сви моји страхови, сва моја противљења и осећај усамљености су ишчезли. Појавила се веома јака жеља да будем са тим људима. На крају, после три године у Светској Банци, одрекао сам се мог удобног живота и светских утеха, те, ступио у групу младих хришћана, који су се пре седам година обратили у Православље.

Сећајући се година учења у универзитету, не могу да не поменем незаборавну жену-Веру Григоревну Усенко, која је била једна од мојих професора руског језика. Као да је јуче било, јасно се сећам како ме одводи на страну после предавања и говори ми: „Код нас овде сваке недеље има Православно Богослужење. Ти би требао отићи. Служба је прелепа. Ми стојимо по три сата!“. Ноге су ми се побуниле већ од саме помисли на стајање од три сата на некој служби. Нисам отишао у цркву. Мислим да једноставно нисам био спреман. Но, поражавајуће је, како ми је тајанствено, мој будући пут већ био показан… Нисам постао православац у својој отаџбини Америци него у Холандији, где сам провео дванаест година живота. Да би некако преживео радио сам као типограф у великом међународном издавачком предузећу у Амстердаму. Почео сам да учим холандски језик и после три године добио повишицу, поставши преводилац директора предузећа. Холандија је једна од најконфорнијих земаља у свету. Сиромаштво, онако као у већини других земаља, тамо практично не постоји, а материјални живот превише често личи на бајку. Али, једном сам добио писмо од православног јеромонаха из Америке. Он је чуо да знам руски језик и упитао ме да ли бих могао превести неколико важних православних текстова на енглески. Предлог ме изненадио, зато што готово ништа нисам знао о Православљу, али сам био рад због могућности да поново радим са руским језиком и пристао сам да преводим. Послали су ми књиге о оптинским старцима, Житије старца Исидора из Гетсиманског Скита, који се налази поред Сергијевог Посада и Богословско дело архиепископа Теофана Полтавског, духовника последње Царске породице.

Дању сам радио као преводилац у холандској агенцији, те сам стога, преводима са руског могао посвећивати само неколико сати ноћу. И тада, полако али сигурно, почео ми се откривати нови свет. Незадовољан због оскудне лексике, која ми је била потребна, почео сам посећивати православне цркве у Холандији, те, руске манастире и цркве у Француској, старајући се да сазнам колико је могуће више православних речи.

Мало помало, моје се срце почело мењати и ускоро сам се крстио у Православној Цркви. Тако сам на крају стекао оно за чим је истински чезнула моја душа. Наједном сам се нашао сједињен са ненарушеном хришћанском традицијом, старом две хиљаде година. Чак ни сада не могу веровати да се све ово баш мени догодило. И како после тога говорити да чуда не постоје! Протестантизам је био само почетак мога обраћења у истинску веру, али управо кроз њега ја сам пришао Православљу.

Ускоро је мој „удобни живот“ поново постао неиздржљив. Знао сам да је потребно учинити неки одлучујући корак, како бих сачувао стечено унутрашње богатство. Три године после крштења, шокирао сам свог управника изјавом да се спремам напустити своје радно место, након дванаест година проведених у фирми, ради тога да бих се вратио у Америку и живео у руском православном манастиру у планинама северне Калифорније-без струје, воде, телефона-укратко, без сваке комфорности. Али то време, проведено у манастиру, било је најлепше у мом животу.

После пола године живота са монасима, игуман ме упитао да ли би хтео да предводим групу православних американаца како би отворили у Русији мање представништво, у циљу издавања православне литературе, ради помоћи Русима који желе сазнати нешто више о својим православним коренима. Тако сам се и нашао у Русији. Збило се то 1992. године.

Па, иако су услови мог живота данас далеко од комфорта, који сам имао на Западу, ја сам искрено, много више срећнији данас, него онда, када сам био окружен свим удобностима савременог живота. Страдање и самоодрицање налазе се у срцу хришћанства и непрестано нас подсећају на Исусове речи да Његово Царство није од овога света.

(magacin.org)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1ld0hwZ

Хедонизам и ренесанса у Србаља

(Драган Томић)

Питање НВО-овова у Србији је горуће питање. И ако неки, попут цењеног Павкова, генезу ове врсте паразитизма виде у наслеђу комунизма и идеологије СФРЈ, ја се не слажем са таквом констатацијом, већ сматрам да је то само једна од итерација истог проблема који постоји још од самог настанка Србије. Ради се,наиме о дубоко увреженом погледу на свет који у свом корену има хедонизам из кога изниче стабло снобизма и даје плод опортунизма. Хедонизам,снобизам и опртунизам јесу три основне компоненте из којих је саздана свака елита у Србији, било да је владина или не владина. Стога данас, бавићу се са њима.

Хедонистичка природа Србина, произилази из “слабе вере”, тачније произилази из покушаја да се пагански култ природе, оличен у шуми подчини хришћанству, при чему се десило то да уместо да се паганизам христијанизује, дошло је до паганизације хришћанства. Паганизација хришћанства, пре свега огледа се у слепом веровању у човекову подређеност “вишој сили”, то јест, у не веровању у човека и његове способности, као и моћ да утиче на сопствени живот. Дакле у основи овог веровања јесте веровање у немоћ тј у не-моћ. Како овакво схватање живота је дубоко нихилистичко и песимистично, оно је хаотично и самим тим анархично. Међутим пре свега овакво схватање живота јесте пре свега супротно самом животу, јер га негира те тако жеља за животом почиње да се изједначава са жељом за моћи. Живот и слобода су тада могући једино ако се поседује моћ и ту долазимо до обрта, када дубоко веровање у не-моћ ствара жељу за моћи као једином могућем облику постојања и самим тим и живота.

На овом месту, правилно закључује ДРП, источни човек, у овом случају Србин, није у стању да схвати демократију, већ он обожава моћ а не право. Њему моћ даје право а не обратно.

Моћ која произлази из веровања у не-моћ, међутим јесте јалова моћ.Она није у стању да се умножава и расте, већ сву своју енергију користи за пуко само одржање. Она није у стању да се умножи јер је сама њена основа не-моћ, дакле да би постојала она мора постојати у окружењу које дубоко верује у не-моћ, што чини да она остане ограничена и затворена унутар носиоца моћи. Моћ базирана на не-моћи, није у ствари моћ, већ је одсуство моћи, при чему моћ постоји једино ако је окружење немоћно, тј немоћ окружења постаје моћ.

У неку руку, моћ која проистиче из немоћи јесте заправо одсуство немоћи, празан простор, вакум а не концентрација моћи и управо у томе се огледа сва јаловост елите у Србији.

Све ово чини да су носиоци моћи увек ексклузивни и увек отуђени од реалности, херметички затворени у свом свету моћи. Они константно бране тај “мехур” у коме нема немоћи и посвећени су само једном циљу, одржању и очувању мехура у коме живе и управо та посвећеност очувању спрчава ширење моћи.

Хедонизам у оваквој поставци, јавља се као реакција на нихилзам и песимизам и он је пре свега ескапистички у својој природи. Ескапистички хедонизам тада постаје начин живота како за немоћне тако и за моћне, јер једино тако сам живот је могућ у таквом нихилистичком окружењу, јер једино ескапизам даје наду, која се јавља као главна сила за одржање живота.

У случају Србаља, ескапистички хедонизам развио је једну опасну тенденцију а то је склоност ка веровању у утопију. Тај магични свет у коме је све идеално и савршено, у коме нема разлога за страх и у коме коначно сви могу да се опусте и уживају у својим хедонизмима, јесте конструкт толико моћан и заслепљујући да мути разум јер почива на страху тј на сопственој негацији и на основу те аутодеструктивне црте он гради нешто више и боље, међутим како почива на сопственој негацији све што гради је унапред осуђено на пропаст. Да ствар буде још гора, пропаст тих огромних улагања он онда види као доказ да је веровање у сопстену ништавност и сопствену негацију исправно и са сваким поразом његова вера је све јача. Јача вера рађа јачу наду која онда ствара још већи ескапизам и хедонизам и при свакој итерацији улог је све већи и већи и утопистички циљ је све градниознији и грандиознији.

До потпуног само уништења, кога смо сведоци данас.

(prevrat.com)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1qTJe2a

Зашто Бог чува Русију (докази)

(Игор Пшењичњиков)

Где су сви наши непријатељи – џингис канови, наполеони, шведски, пољски и литвански краљеви, хитлери? Нико од њих није на списку победника Русије. И не постоји такав списак. И никад и неће постојати! Зашто? Зато што Бог чува Русију.

Зашто волим Русију? Шта ту има да се мудрује! Питај сваког Руса, он ће ти једноставно и кратко одговорити: зашто што је то моја родна земља, зато што су овде живели моји преци, зато што је она једноставна, простодушна и нелукава. И премила у својој једноставности.

Али, мислим да сви ми не волимо Русију само због тога.

Негде у најскривенијим углићима наше свести крије се схватање да се наша љубав према родној земљи не заснива само на љубави према завичајним пејзажима и поштовању према великој историји, какву нема сваки народ.

Наша љубав према историји заснована је на томе што наша родна земља иде путем Истине, чак и ако ће због тога бити прогоњена и омрзнута од стране целог света. Несумњиво је да постоји нешто мистично у томе што је Русија кроз године и векове, кроз тешкоће комунистичког безбожништва, кроз бол и крваве ратове ишла и иде путем Истине.

Волим Русију зато што сматрам да је за мене част да будем међу онима који су вековима градили моју земљу, проливали за њу крв, улагали душевне и физичке снаге у њено добро, молили се за њу.

Ја желим да будем међу тим јунацима, познатим и заборављеним, желим да будем део свог народа, који спаја зајеничка историја, заједничка бескрајна земља, заједнички величанствени и моћни руски језика и, оно што је најважније, зеједничко стремљење ка Христу.

Волим Русију зато што верујем да Христос чува и благосиља и моју родну земљу, води је ка очишћењу и светости путем тешкоћа и лишавања. Верујем да ће Христос спасити Русију.

Мислим да тај процес спасења није нешто што има свој крај. Тај процес је растегнут у времену и завршиће се тек другим доласком Спаситеља, јер спасење није потребно само нама, који тренутно живимо, већ и поколењима Руса која ће доћи после нас. То, чини ми се, значи да ни ми, ни наша деца, ни деца наше деце не треба да очекујемо комфор и изобиље, мир и тишину.

Ми, Руси, и сви други народи који живе у Русији – сви ћемо погинути од ситости. Долази ми помисао да Господ наш народ, спасавајући га, никада неће потпуно избавити од тешкоћа и туге и никад му неће дозволити да живи у ситости и изобиљу.

Да ли због тога треба багателисати спољно благостање Русије? Апсолутно не!

Треба радити за добро свог народа, треба уређивати живот, треба градити фабрике и вадити руде, треба рађати и одгајати децу, јачати наше једине савезнике – армију и ратну флоту. Једном речју, треба радити за Русију, што се каже, треба радити оно што смо дужни да радимо, а даље – шта Бог да.

Волим Русију и зато што је непобедива. Погледајте уназад, у историју. Где су сви наши непријатељи – џингис канови, наполеони, шведски, пољски и литвански краљеви, хитлери? Нико од њих није на списку победника Русије. И не постоји такав списак. И никад и неће постојати! Зашто? Зато што Бог чува Русију.

Нека наши непријатељи то не забораве. Нека и не помисле да нас пипну! Иако Запад већ води рати против нас, ратове новог типа – информационе и економске.

Уверен сам да ће и у информационом и економском рату победа бити наша, зато што победи увек онај на чијој је страни Истина. И ма колико се увијала лукава змија америчко-европске пропаганде, њен срамни и тешки коначни пораз је предодређен.

Какав је то човек Рус?

Ево шта је о томе писао велики руски мислилац Иван Иљин: „Бити Рус не значи само причати руски. Већ значи – доживљавати Русију срцем, гледати с љубављу на њену драгоцену посебност и на њену у целој светској историји непоновљиву јединственост, схватити да је та издвојеност Дар Божији дат самим руским људима, а у исто време — путоказ Божији који треба да заштити Русију од претензија других народа и за тај дар тражи слободу и самосталност на земљи.

Бити Рус значи посматрати Русију у Божијем светлу, у њеном вечном ткиву, њеној непролазној супстанци и с љубављу је прихватати као једну од главних и заветних светиња свог личног живота. Бити Рус значи веровати у Русију онако како су у њу веровали сви велики Руси, сви њени генији и градитељи”.

Тешко да се може боље рећи. Овде би се могла ставити тачка. Али, од вишка љубави према родној земљи, која гори још више данас, када моју земљу покушавају да понизе и преваре наши западни „партнери”, разум никако да се смири и тражи да каже још нешто што је, мени се чини, важно.

Покушајте да сагледате Русију у њеној историјској величини, кроз наслаге векова, и видећете да Русија иде невероватним и спасоносним путем, потпуно другачијим од свих светских путева. И не дај нам, Боже, други пут! Зато што ја верујем да је управо то тај пут спасења.

Да ли је мало добрих и интересантних земаља? Не, много их је.

Био сам на разним путовањима, далеко од родне земље, и не престајем да се дивим лепоти пејзажа, стваралаштву различитих народа, њиховој култури и језику. Причам неколико европских језика. Слава Богу, Он ми је дао такав дар и уз то још такав посао због чије природе сам дуго живео и радио у различитим земљама, где су остали многи моји пријатељи и где сам оставио делић свога срца. И тек проникнувши у дубине других језика и у културе других народа, могао сам, чини ми се, да у потпуности и истински схватим безграничну дубину и богатство мог матерњег језика и културу коју су вековима стварали наши преци.

Па, и само због тога не могу а да не волим Русију!

Треба позивати друге народе да постану део Руског света. Не вући их силом за собом, већ позивати. Ко неће, нека живи на свој начин. Што се каже, не можеш натерати неког да те воли.

Господ све позива на спасење. Не одазивају се, истина, сви. Тако и Русија треба да опонаша Христа – да зове к себи, да позива да се буде наш брат и пријатељ, али не да тера. Ко хоће да буде део „глобалне” демократије по западном узору , нека буде. Ко хоће да буде с Русијом – нека изволи.

Већ су многи приметили – то није ни тешко схватити – да се свет у наше време поделио на две империје. Као прво, на империју која, на челу са Сједињеним Америчким Државама, иде путем који не води никуда. Та империја је најбројнија. Она обједињује земље и људе, који понизно, бојажљиво и лукаво гледају у уста Вашингтона. САД дрско газе интересе чак и својих европских савезника, а ови – после новог америчког ударца по њиховом самољубљу и части – све гутају, не мрштећи се.

Постоји и друга Империја. То је империја Добра. То је Руски свет с Русијом као авангардом и малобројни који иду за Русијом у вери да ће се спасити од царства лажи и смрада, које је успоставило власт на већем делу планете.

У тим околностима – како је могуће не волети Русију? Како је могуће не волети Русију, ако ван њених граница постоји много земаља и народа који с вером и надом гледају у нас као на своје једине спасиоце од хегемоније Западног света који се занео у својој охолости?

Само човек безнадежно помраченог ума може да не види безочну лаж, цинизам и дрскост – те деривате неизмерне охолости – на којима је заснована политика Сједињених Држава. Вероватно све то виде и многи у Европи и у другим деловима света, али их везаност за богатство и „благодети цивилизације” у виду рачуна у банкама, којима званични Вашингтон може да затвори приступ у било ком тренутку, држи у табору „демократског света”.

У реду, господо, али некад ћете свеједно морати да направите коначни избор.

Волим Русију. Верујем у њу. Знам да ће нам бити тешко, зато што смо у мањини. Али, знам да нећемо пропасти. „Чега да се плашимо? – говорио је преподобни Серафим Саровски. – С нама је Бог”. Сам Господ нам је оставио речи утехе: „Не бој се, мало стадо” (Лк.12:32).

Волим Русију! Русију воли сваки човек који искрено верује у Бога, ко тражи лично спасење са Христом и коме рачун у банци не значи више од прашине.

(Двери)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1qTJb6m