Зашто су Венецијанци сматрали да је „српски мач“ најбољи?

Постојало је активно и пасивно оружје. Активно оружје, служи за напад и регулисање противника, а пасивно у које спадају штит, шлем, оклоп, радиодбране и сигурности витеза од нападача. Активно оружје су: мачеви, сабље, батине и штапови, палице, партизана, буздован, бојна секира, лук и стрела џилит.

Постојале су две основне врсте мачева које су временом и праксом трпеле извесне корекције. Прва врста су дугачки, тешки мачеви који се користе са обе руке. Друга врста су танки и краћи, погодни за борбу једном руком.

Од почетног, кратког и широког, мегдани и туче су га кориговали у све дужи и ужи, наоштрен са обе стране и прилагођен више бодењу него сечењу. У доба Немањића су се користили тешки, велики мачеви који су држани са обе руке а јабука на крају дршке је служила да мач не испадне из руке од силине ударца.

Мач модела „скијавоне“ (словенски мач) био је јако цењен у Европи 16. века. Носила га је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава „мачјом главом“, штитник за целу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и „дизајниран“ у Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле.

Реална је претпоставка да је мач настао од ножа. Продужавањем ножа, пошто су антички мачеви били кратки. У средњем веку, у српске земље су стигли дугачки, за обе руке, германски мачеви, које су доносили најамници. Имали су угравиран цртеж вука, што је био заштитни знак немачке радионице из града Пасау. Том типу су припадали и мачеви типа „СЕМПАХ“, који су на дршкама имали јабуку троугластог облика. Пошто су тада, изгледа, санкције друкчије функционисале, експорт-импорт предузећа су радила тако да су српски војници и витезови били опремљени мачевима набављаним из Венеције, тј. Млетачке Републике. Временом је, изгледа, произвођач почео да фушари, тако да су у Србији почеле да раде прве ковнице мачева.

Познат је српски мач са округлином на дршци. Дечанска хрисовуља говори о неком мајстору који прави мачеве и зове се Богдан Мачар, а живео је у селу Чабићу, које је припадало дечанском властелинству. Други мајстор је био Дојак Мачаревић. У Призрен, 1332. године, долази дубровачки мачар Мартоло, ванбрачни син дубровачког властелина Петра Госивала са својим синовима. Мачеви које су они правили припадали су медитеранском типу, са јабуком на дршци, који се често виђају данас на фрескама и у музејима.

Мачеве су носили сви – од пастира до цара. Разлика је била у квалитету мача. Зато су мачари и били посебна врста мајстора.

Временом еkспорт-импорт предузеће за мачеве се претвара само у експорт предузеће. То се догодило у првој половини XIV века, када су српска машта и искуство усавршили производњу мачева, тако да се већ 20. јуна 1391. године у Дубровнику спомиње „Српски мач“.

Мач модела “скијавоне” (словенски мач) био је јако цењен у Европи 16. века. Носила га је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава “мачјом главом”, штитник за целу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и “дизајниран” у Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле

Помиње га у свом тестаменту дубровачки мачар Добрич: „деле дое спаде сцхиавонесцхе“. „Српски мач“ је имао лака улегнућа по бочним ивицама и горњој површини а на средини је био проширен. На дршци је имао хоризонталну овалну јабуку, а крсница је благо повијена наниже.

После пада Србије крајем XV и почеткомXVI века, производњу ових мачева преузимају у мало измењеном облику Венеција и градови у Далмацији, а носе их сви становници источне обале Јадрана. Најлепши примерци данас могу да се виде у Дуждевој палати у Венецији као чувени и популарни „скијавоне“ – словенски, тј. српски мач.

Сабља се појављује знатно касније од мача, њоме се борило једном руком, била је лакша од мача а кривина је била прилагођена за сечење а не за бодење. Због истањености морала је да буде одличног квалитета да се не би ломила. Чувена сабља димискија – пореклом је из Дамаска. Аламанка коју носи Дојчин ковала се у Немачкој. Навалија војводе пријезде и сабља Новака ковача коју је носио краљ Вукашин (а препознао је Марко Краљевић код Турчина који му је погубио рањеног оца по томе што су на њој била угравирана три слова ришћанска: једно слово Новака ковача, друго слово Вукашина Краља, треће слово Краљевића Марка, биле су домаће. Новак је сабље ковао само највећим јунацима. Пошто је био комерцијалан, као сваки занатлија и мајстор, исковао је и сабљу Муси Кесеџији. Сабље су биле обележје племства, порекла, традиције.

Копље је било прво оружје у употреби витезовима и постојале су две основне врсте. Дугачко до пет метара, за одбијање противника, рушење са коња и пробијање оклопа – све зависно од тога шта му је био штит, односно како је био окован грожђем – од шиљка, преко разних маштовитих комбинација до халебарде.

Друга врста је кратко копље за бацање.

Доста мегдана по народним песмама витезови су покушали да реше копљем, али су на крају ипак морали да се лате сабљи и мачева и буздована шестопераца.

Одбрамбена оружја витеза су била штит, шлем и оклоп. Оклоп је био направљен од правоуга-оних плочица, постављених као црепови на крову и обложених тканином. Спомиње се да су оклопници деспота Стефана Лазаревића у бици код Анкаре, 1402. године, носили црне оклопе.

Византинац Дука описује српске трупе у црним челичним оклопима. Оклопници су морали да буду изузетно снажни и добро навежбани људи.

Српски средневековни витез у пуном плочастом оклопу

Штит је прављен од дрвета и окиван металним оплатама, од округлих и малих стигли су до димензија да покривају готово половину борца. Цару Душану је Млетачка република дозволила да извезе штитове израђене на словенски начин, а то су били штитови који су прављени у Србији.

Шлемови су допуњавали гвоздени сјај витезова и можемо их видети на грбу кнеза Лазара, на његовом новцу, накиту а у XV веку шлем се налази и на печатима деспота Стефана и деспота Ђурђа.

(magacin.org)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1gTx1aD

МАРШ НА ДРИНУ: Пробој изгубљених српских јунака

Мачва је утонула у ноћ између 4. и 5. августа 1914. и Трећи коњички пук потпуковника Николе Цоловића остао је без јела, а војници су коњима давали по шачицу зоби преко ђема. Они осећају опасност по људима, не њиште и не ржу. Пук је био опкољен, без наде, могао се пробити једино преко Липолиста, па командант одазва на страну потпоручника Александра Мишића: „Идете у извиђање. Ако је у селу противник рапортираћете ми, ако се вратите, да у селу нема противника”.

Млади официр ујахао је у село изустивши пред стражаром једине две немачке речи које је могао изрећи а да не погреши – „Дрите регименте” – и уверио се да је Липолист пун Аустријанаца. Вратио се са извиђачког задатка, известио своје да је „пут слободан” а Цоловић је наредио да се крене у село, без пуцања, без сјахивања и без икаква разговора. Непријатељске страже нису ни слутиле да ту безгласну коњицу која пролази ноћном тмином чине Срби, па је кроз сред аустријског бивака пројездио пук српских коњаника а ни пушка да плане.

Ово је, укратко, душа невелике документарне приповетке Чачанина Радоја Јанковића (1879–1943) „Пробој” у његовој збирци „Дани и године” која је први пут објављена 1926. године у Београду (Геца Кон). Јанковићева кћи др Видосава Јанковић (1919) недавно је свој једини примерак на читање дала престоничком издавачу Милану Тодоровићу („Магелан прес”) који је, „схвативши какав бисер има у рукама”, одмах штампао друго издање збирке (Београд, 2013).

Тако се једна драгоцена књига отела забораву а ових дана представљена је у Јанковићевом родном граду, у саставу 51. „Дисовог пролећа”.

– Управо је приповетка „Пробој” највише коришћена као предтекст за филм „Марш на Дрину”, снимљен 1964. године на пола столећа од Церске битке – каже за „Политику” Даница Оташевић, директор Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку, која приређује „Пролеће”.

Издавач Тодоровић вели да је Јанковић био „господин светског реномеа али и народни човек и војник који је упознао цара Николаја и краља Зогуа”. Професор књижевности у чачанској Гимназији, Владимир Димитријевић, рече на представљању да је то књига којој се мора салутирати, додајући: „У њеној витешкој, отменој усредсређености можете да одморите душу и сетите се чији сте потомци”.

Видосава Јанковић није била у прилици да овим поводом допутује у Чачак, али је још раније одлучила да очеву заоставштину препусти библиотеци из његовог завичаја. Књижничари из те куће пре неколико година дуже су разговарали са њом и на једном месту остале су забележене ове речи:

„Књигу је користио Жика Митровић, редитељ из ’Авала филма’ за ’Марш на Дрину’. И ја сам са мајком негде 1970. године отишла у биоскоп. Иако мама није волела биоскопе јер су били загушљиви, кажем јој: ’Хајде бар да гледамо Марш на Дрину’, и одемо једног дана пре подне. Слушајући дијалоге препознала сам текст мога оца из књиге ’Дани и године’, на неким местима in toto (у целини). У то доба ову књигу нико није читао, било је то већ демодирано и неактуелно штиво. То су били tempi passati (прошла времена).”

И чудновати животопис Радоја Јанковића послужиће једног дана, може бити, као надахнуће за неки нови филм, јер оно што је прошао син чачанског крчмара и свештеникове кћерке не може да стане ни у неколико обичних живота.

Јанковићева супруга Наталија, током мужевљевог службовања у САД, одвела је Николу Теслу у посету болесном Михаилу Пупину, и учинила да се два велика Србина помире пред крај Пупиновог живота. Радоје је између два светска рата писао за „Политику” под псеудонимом Моравац а кћи Видосава, која данас живи у Београду, била је професор на Катедри за енглески језик Филолошког факултета и врсни преводилац.

Животопис као на филму

Радоје Јанковић свршио је Нижу војну академију 1900. године у Београду а од 1906. до 1908. Вишу интендантску школу у Паризу. Учествовао је у Мајском преврату 1903. године када су свргнути последњи Обреновићи и постао члан Удружења „Уједињење или смрт”.

Касније ће, као учесник, писати о биткама на Церу и Колубари, годину 1915. провео је у Шпанији у набављачкој мисији за војску а 1916. са Крфа је упућен у Русију за начелника Југословенског добровољачког корпуса у Одеси.

Поводом солунске афере опозван је из Одесе у Солун, јер се супротставио суђењу Аписовој групи. Из Петрограда, 23. маја 1917. године, пише протестну ноту краљевској влади на Крфу и престолонаследнику Александру због солунског процеса. Ражалован је и пензионисан а потом осуђен у одсуству од Војног суда у Солуну на 15 година затвора. Јанковић одбија да се повинује одлуци владе и остаје у Русији где га штити револуционарна власт. У Самари 1918. склапа бољшевички брак са Наталијом, кћерком Лазара Калмића, извозника из Београда (по православном обреду венчали су се тек 1928. године у цркви у Чикагу).

Млади пар креће Трансибирском железницом ка Владивостоку где стиже после два месеца. У француском посланству Јанковић добија привремене исправе и прелази са Наталијом у Јапан, где остају неколико месеци. На путу према Европи, Србина за ким је расписана међународна потерница хапси у Еритреји енглеска полиција и задржава у затвору. Наталија већ у благословеном стању стиже у Француску где проналази свекрву Милку Јанковић и успоставља везу са оцем Лазаром.

У Кану им се, после неколико месеци, придружује и Радоје, па уточиште траже у Риму код пуковника Живка Павловића, ратног друга из многих бојева, и ту им се 1919. рађа кћи Видосава. Крајем 1923. године Радоје се враћа у Београд где је лишен слободе на основу солунске пресуде. У Забели, Лепоглави и Сремској Митровици проводи више од две године да би маја 1925. био амнестиран и враћен у своја права. Маја 1926. постављен је за конзула у Чикагу, а јуна 1929. године за Генералног конзула у Њујорку и на том положају остаје до 1936. Дужност опуномоћеног министра у Албанији Јанковић је прихватио 1937. године.

(Политика)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1gTwZPN

Саопштење за јавност поводом најављеног смањивања броја часова српског језика

Имајући на уму информације о најави смањења броја часова из предмета Српски језик и књижевност у средњим стручним школама у Србији, Друштво за српски језик и књижевност Србије, као најстарије научно и струковно друштво у Србији које од свог оснивања 1910. одговорно и посвећено ради на остваривању свог основног циља а то је неговање српског језика и књижевности на свим нивоима образовања, почев од основношколског преко средњошколског до високошколског, као и развоја научних, стручних и практичних знања и умећа предавача српског језика и књижевности и унапређивању статуса српског језика и књижевности како у научној и стручној, тако и у широј јавности, оштро протестује против смањивања броја часова предмета Српски језик и књижевност у средњим стручним школама.

Ова тенденција представља грубо нарушавање основних поставки нашег образовног система на свим нивоима јер за своју основну последицу има енормно и последњих неколико година евидентно присутно опадање основне писмености и читалачке културе како у школској популацији, тако и у оној популацији грађана који су прошли кроз такав систем образовања у којем се српском језику и књижевности смањује фонд часова без промишљања негативних последица до којих то смањење доводи. Основна писменост и читалачка култура нису тек и само вештине које треба савладати у образовном смислу, већ су предуслов личног и професионалног развијања сваког појединца и то како његових оперативних могућности, тако и његових сазнајних и психолошких потенцијала.

Уместо да се преобимни и застарели наставни планови и програми доведу у непосредну и функционалну сразмеру за профилисаним стандардима за крај основношколског и средњошколског образовања и прате основне исходе наставног и образовног процеса, смањује се број часова. Уместо да се у духу основе на којој су постављени стандарди за крај основношколског и средњошколског образовања предмет Српски језик и књижевност препозна као основна полуга у развијању ученичких језичких, сазнајних, психолошких и естетичких особина, сазнања и умећа, односно свих оних компетенција за које би могућност и прилику да је развија и негује, сваком појединцу требало да пружи образовни систем, смањује се број часова Српског језика и књижевности – дакле оног предмета у којем су преко елемената знања о језику и књижевност присутне и вештине писања, усменог излагања и читања неопходне како оном ученику који је више усмерен ка уметничким и хуманистичким дисциплинама, тако, на исти начин и у истој мери, и оном ученику који је више заинтересован за природне и техничке дисциплине. Ту разлике нема и не сме је бити јер и будући економисти, занатлије, угоститељи, кувари, пољопривредни техничари, медицинске сестре, административни радници, правници, лекари, географи, биолози, трговци, математичари, представници медија и посленици културе и јавног живота, поменимо само неке, без разлике морају добити могућност да у току свог основног и средњошколског образовања науче оне вештине, освесте она умећа и сазнају ону материју коју доноси предмет Српски језик и књижевност. А то су поред функционалне писмености и: критичко мишљење, способност емпатије, препознавање и неговање елемената доброг укуса, разликовање и осуђивање говора мржње, дискриминације и манипулације, неговање лепоте изражавања, богаћење лексичког фонда, неговање и унапређивање језичке културе, начина изношења мишљења, учествовања у дијалогу, аргументованог излагања, поштовања саговорника, изношење личног става, успешно писано уобличавање мисли у различитим доменима (јавним и приватним)… У реализацији ових могућности унутар једног образовног система, једну од кључних улога има управо предмет Српски језик и књижевност.

У времену када преко средстава јавног инфоримисања готово свакодневно сазнајемо резултате бројних истраживања не само о паду нивоа функционалне писмености, већ и о емоционалној и психолошкој незрелости наших средњошколаца, у њима препознајемо непосредне и погубне последице претходних реформи нашег образованог система у којима је велике промене претрпео један од базичних предмета нашег образовног система – Српски језик и књижевности – јер се смањивањем фонда часова овог предмета у основном и средњошколском образовању које је праћено неадекватним типом реформи његовог садржаја, неусклађеним спровођењем корака у њеном извођењу (у једном тренутку донети су стандарди, а програм се није променио мада динамика предвиђа најпре доношење стандарда, установљавање исхода према стандадрдима а затим одређивање програма на основу стандарда и исхода), дошло до раскорака онога чему се тежи (одговоран појединац који има свест о значају свог језичког, културног и националног идентитета) и онога што постоји (пробимни, нереформисани програми, смањен број часова из овог предмета).

Завод за унапређивање образовања и васпитања и Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања у последњих неколико година чине велике напоре да ове кораке предузму на најбољи могући начин, усклађено, уважавајући и мишљење стручњака и мишљење наставника и професора у јавној расправи, уз добру вољу да се дође до најбољег могућег оквира решавања овог проблема. Након јавне расправе о стандардима за крај средњошколског образовања сасвим је јасно изражен став да број часова српског језика не само да не сме бити смањен, већ да се мора повећати јер овако осмишљен концепт стандарда може бити спроведен само уколико број часова буде повећан.

Ово искуство није само наше – оно је присутно и што је најважније и преведено у наставну праксу у свим земљама у окружењу које у својим образовним системима са посебном пажњом и свешћу о значају матерњег језика и књижевност за формирање будућег одговорног грађанина једног друштва, као и појединца који може да реализује све своје потенцијале и изгради себе као личност, дају одговорајући статус предмету матерњег језика тако што му дају број часова адекватан његовом значају за општепредметну, специјалистичку али и међупредметну компетенцију, а који је умногоме већи од оног који овај предмет има у нашем образовном систему. У многобројним европским земљама, иначе по много чему различитим али у домену статуса матерњег језика и књижевности у образовном систему истим, недвосмислено се увиђа значај овог типа школског предмета за развијање језичког, литерарног, културног и националног идентитета.

Подсећамо вас да је Друштво за српски језик и књижевност Србије у протеклих десет година у више наврата званично тражило повећање броја часова предмета Српски језик и књижевност и у основним и у средњим школама, као и увођење изборних предмета који би били у вези са садржајима предмета Српски језик и књижевност. У оквиру наше организације одржани су бројни округли столови на којима се са свим стручњацима, наставницима и практичарима, колегама из оба Завода и ресорног министарства разговарало о овој теми о чему постоје и извештаји и записници. Изненађени смо што је у јавности објављена вест о смањивању броја часова из предмета Српски језик и књижевност у средњим стручним школама која је с правом узнемирила наставнике и која прети да прерасте у званичну одлуку Министарства просвете. Сматрамо да као Друштво за српски језик и књижевност, исто као и катедре за српски језик и српску књижевност на факултететима универзитета у Србији (Филолошког факултета у Београду, Филозофског факултета у Новом Саду, Филозофског факултета у Нишу и Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу) имамо право да будемо обавештени о свим пилот пројектима у школству који имају везе и са нашим научним областима и предметима, као и о могућим погубним резултатима „успешности“ таквих програма где се уз образложење да је струка на првом месту предмет Српски језик и књижевност истискује на маргину наставних планова и програма.

Стога још једном апелујемо да се број часова из предмета Српски језик и књижевност не смањује већ да се повећа да бисмо као одговорно друштво имали образовни систем који земље у нашем окружењу већ традиционално негују јер је свако превиђање значаја овог предмета за формирање будућих грађана нашег друштва оглушавање пред захтевима и потребама очувања највећих вредности како светске тако и националне баштине и националног идентитета које се на најбољи начин чувају управо у језику и књижевности једног народа, дакле у садржајима предмета Српски језик и књижевност.

У Београду.

9. априла 2014.

Друштво за српски језик и књижевност Србије

(serbum.com)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1qYtJ93

ЖИГ ЗВЕРИ (Видео)

Мобилни телефони, компјутери, телевизијски апарати, справе из нашег свакодневног животног окружења, су, у ствари, савршени прислушни уређаји, али машта преточена у стварно иде много даље. У свету, а ускоро и у Србији, ако се оствари наум злих владара, постојаће лична документа са биометријским подацима.

То је завршни ударац, са којим ће сваки појединац на планети да буде под подпуном контролом, који тек следи. Микрочипови уграђени у кожу појединца могли би да нас претворе у роботе контролисаним даљинским управљачем.

Ово је филм о будућности која постаје садашњост, да би нам поништила прошлост.

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1qYtJ8W

ПРАВОСЛАВНА СРБИЈА: Правила породичног живота

(Павле Гумеров)

Постоји у Москви једно изузетно место. Једном сам са друговима ишао кроз Водоодводни канал према Кадашевском кеју по пешачком Лужковом мостићу. Тамо смо видели да на мосту постоји неколико вештачких металних дрвета. То чудесно растиње било је потпуно украшено катанцима и катанчићима разнообразних облика и величина. Почињући од сасвим минијатурних, кинеских, завршавајући са тешким, са амбара. На многим катанцима су била написана мушка и женска имена, нацртана срца. Испоставило се да код тек венчаних младенаца постоји традиција: да каче на Лужковом мосту ”катанце љубави”, а кључеве од њих бацају у воду. Таквим катанцима је украшен и Патријаршијски мост преко реке Москве. Московски ”Гормост” је у почетку секао катанце али је затим, уморивши се од борбе са заљубљенима, установио на мосту посебно дрвеће, да не би вешали катанце на ограде .

Наравно, слични обичаји нису ништа више од преживелог паганства и примитивно сујеверје али он показује: сви млади супружници, наравно, маштају о томе да њихов брак, њихова заједничка љубав буду јаки и наразрушиви, да се, једанпут закључивши породични савез, никада не растану. А за то је потребно, чини се, скоро ништа: ставити катанац на ”мосту љубави”, а кључић бацити у реку. Ах, када би све било тако просто!

По савременим мерилима, ја сам се оженио веома рано – са 21 годину. И као и свим младим људима, мени и жени се тада чинило да ће све ићи лако и глатко. Какви ту могу бити проблеми? Ми смо изабрали једно друго, венчали се, имамо љубав, све најтеже је већ позади, даље нас чека само радост од међусобног општења и породични живот без проблема. Али како смо ми грешили. Не једном сам се ја, грешни, сећао речи које су рекли апостоли Христу као одговор на његову поуку о браку: ”Ако је таква обавеза мужа према жени, онда је боље не женити се” (Мт. 19:10). Морали смо да прођемо кроз немале тешкоће, јако много научити, пре него што смо схватили шта је то породични живот и како овладати том сложеном специјалношћу.

И тим путем иду практично сви – примају ударце, уче се на грешкама. А све то због чега?

Ми сви мислимо по младости, по неискуству, да је бити прави родитељ, супруг или супруга врло просто и о свом породичном животу почињемо да мислимо, као правило, тек тада када у породици већ настају озбиљни проблеми. Породични живот – то је уметност, уопште не лакша од било чега другог. Почети саздавати своју породицу – то је исто као почињати нови посао, учити нову професију. Али за разлику од професије, супруге нигде не уче, све сами морају да освајају, искуством.

Курсеви за оне који хоће да саздају породицу или да се снађу у свом породичном животу организовао је Центар за духовни развој омладине при Даниловском манастиру у Москви. Ти курсеви се називају ”Духовне основе породичног живота и васпитања деце”. Са младим људима разговарају на разне теме свештеници и психолози, одговарају на њихова питања. Вашем покроном слуги се такође пружила прилика да мало поучествује у том делу и мене је увек радовао искрен однос и интерес младих људи према теми породице. То је јако добар подухват, штета је само што је те курсеве посећивао врало мали број људи. Али, слава Богу што бар неко схвата: саздавање породице потребује велико умеће и одговоран приступ.

Постоје курсеви за младе маме где жене уче како правилно да се понашају у трудноћи и при порођају и затим да брину о младенцу. Али хранити, мењати пелене, купати дете и масирати га је много лакше од тога да се стварају правилни односи са својом половином, умети општити а затим и васпитавати децу (то је посебна и врло сложена тема).

А треба се учити и мени је јако жао што до ступања у брак нисам прочитао ни једну посебну књигу о породици – мени се тада чинило да и тако све знам.

Немојте ме осудити за непотребну дидактичност јер бих хтео да изложим нека правила породичног живота: она ми помажу у мом породичном животу и надам се, да ће помоћи још некоме.

У браку, у породици, све треба радити само по надахнућу, руководећи се, како говоре, срцем и осећањима; иако треба знати и неке основе. Добро је још ако смо видели те принципе породичних односа у породици наших родитеља, баба и деда, али шта ако нисмо? Ако је неко одрастао у непотпуној породици или није видео добар пример од својих родитеља? Тада је пут само један – бавити се самообразовањем. Али и ономе ко је одрастао у јакој и сложној породици такође је просто неопходно да постојано мисли о томе како да побољша свој породични живот, како да он буде срећнији.

—

Шта је то породица? То је и мала Црква, где ми проходимо своје служење Богу и ближњима, то је и ”мој дом – моја тврђава”(«my house is my castle»), како су говорили у Енглеској у средњем веку. И манастир у свету где се учимо смирењу, трпљењу и послушности и где увек постоји подстицај за духовни раст.

Пада ми на ум сцена из филма Владимира Хотињенка ”Поп”, где свештеник, отац Александар говори да он и његова супруга уопште не личе као људи, са јако различитим карактерима и то му помаже да постане бољи, да се бори са својим недостацима, да бруси своје оштре углове. Он, шалећи се, зове своју попадију ”мој камен за брушење”.

А сада мало о манастирима. У Русији су обитељи испуњавале такође и улогу тврђава, утврђења. Оне су штитиле границе Отачаства и иза њихових зидова су околни житељи увек могли да нађу заштиту и помоћ у случају напада непријатеља. и наравно, у сваком манастиру је била и црква и то не једна.

Ако човек уме да сазда породицу где га воле, разумеју у чекају, то му даје огромну заштиту чак и у најстрашнијим и најтежим околностима у животу. Чак и када је раздвојен од породице, њен члан осећа помоћ и заштиту породични веза.

Аустријски психотерапеут Виктор Франкл је прошао сав ужас немачких логора. И једнино что му је помогло да преживи била је вера у Бога и мисао о томе да мора да преживи по сваку цену да би се поново срео са женом, коју је јако волео. Он је испричао о животу у логору у својој изванредној књизи ”Рећи животу: ”Да””.

У њој је јако добро описана психологија затвореника и многи од њих су остали живи само захваљујући томе што су знали: негде тамо, далеко, постоје родни, блиски људи који те воле и чекају и мораш да наставиш живот да би се срео са њима.

Ради тога да би наша породица постала за нас храм, тврђава, која нас чува од свих животних непогода, треба да се потрудимо.

У претходном чланку говорило се о породичној љубави, о томе да је срећа – на првом месту унутрашње стање човека. ”Царство Божије унутра је у вама”. То је предворје раја – будућег ”Царства небеског” – које треба да почне већ овде у нашој души и у нашој породици.

Шта је наш земни живот? Припрема за вечни живот. Какво стање душе да достигне човек овде, такво ће и понети тамо. У породици, ми се не спасавамо одвојено, овде савршавамо наше служење: спасавамо се сами и помажемо другима да се спасу. Како говори свети Григорије Богослов, ”они који имају једно тело (супрузи) имају и једну душу и узајамном љубављу побуђују једно друго у усрђу ка благочешћу”.

Зато:

Правило 1. Никада не заборављати главно.

У свим околностима живота (а нарочито у тешким) треба памтити да ми живимо заједно не ради тога да би разјаснили ко је крив или да бисмо преваспитавали једно другог, већ ради тога да бисмо се заједно спасавали. Стремили ка миру, љубави, срећи.

Недавно је један од читалаца оставио коментар-питање после чланка о срећи: ”Да ли је могућа породична срећа када је један од супружника несрећан?”

Не, драги моји, наравно да није могућа, јер онда то није породична срећа већ нешто друго. Моја породица треба да буде неодвојива од мене, само тада је могуће назвати је срећном. Отуда произилази следеће правило:

Правило 2. Породица – то смо МИ.

После 15 година брака открио сам у себи занимљиву особеност. Ја више уопште не посматрам себе без своје породице, одвојено од ње. Мени се већ чини да су моји блиски – супруга, деца – били са мном одувек, ако не од рођења. Иако, наравно, ја одлично памтим све догађаје из детињства и младости, то јест, времена кад још увек нисам био ожењен човек.

И то нису само моји лични осећаји. То исто су мени говорили и други људи, иначе не увек срећни у породичном животу. Зашто је то тако? Хтели или не хтели, али у породици већ нисмо сами, наш живот и наше духовно самоосећање су нераздвојни од живота наших ближњих. А њихово самоосећање зависи од нашега.

Ако се човек труди да живи некаквим својим сопственим животом, одвојеним од живота породице, среће у породици неће бити. У породичном животу је потребно заборавити именицу ”ја” и, насупрот томе, увек памтити другу реч – ”ми”.

Тако: ступивши у брак ја већ нисам сам и треба стално да мислим како да буде добро не само мени, него и нама.

Знам неколико породичних парова где су супрузи ишли по веома опасном путу: видећи да им се заједнички живот некако не уклапа, они су почели да живе сваки својим одељеним животом, само под једним кровом, чак су и одмор проводили одвојено. Сваки од њих је нашао своје, мање-више удобно прибежиште у забавама, у послу или нечему другом, сакрио се у њега од невоља и некако продужава породично постојање. То, наравно, није излаз из породичних проблема већ просто бег од њих, који се обично завршава распадом породице.

И моји познаници такође нису нашли покоја ни мира, живећи засебним животом. Сви су они, као минимум, доживљавали најјачу душевну неугоду. Зато што породица живи само онда када смо заједно.

Правило 3. Трудите се да више општите.

Без обзира на велику заузетост ван дома и на многобројне домаће послове, нађите време за породично општење. Општење је – основа добрих супружничких односа. Данас је немало људи принуђено да јако много раде да би прехранили породицу. Али, ма како да се умарате на послу, ма како да увече хоћете да се одморите, опустите, искључите, ипак нађите време за разговор са ближњима макар ћете га мање проводити пред телевизором, за компјутером или дугим разговорима преко телефона. Нећете зажалити због тога. Огроман број брачних парова се распао само због тога што су супружници скоро престали да разговарају.

Према познатој књизи протопоа Силвестра ”Домострој” може се односити на више начина, али у том споменику древно-руске писмености XVI века садржи се јако пуно мудрих савета, међу њима и оних који се тичу супружничког општења.

На пример, супружницима се предлаже да заједно једу: ”А мужу и жени не приличи да доручкују одвојено, осим ако је неко болестан; јести и пити увек треба у одређено време”. Обед – то је време када се породица сабирала заједно и могли су се расудити текући послови. У другом месту ”Домостроја” такође је казано: ”Господин у свим делима домаћим да се саветује са женом…” Тако да о томе има још једно правило.

Правило 4. Разматрати најважније проблеме.

Важне одлуке доносити поразговаравши. Убедио сам се на сопственом искуству да када о проблему разговараш, разматраш га, питаш за мишљење и савете других, увек успеваш да донесеш зрелије и правилније решење, нарочито када се ради о делу важном за целу породицу. Ако питаш за савет – значи да уважаваш а то увек помаже, служи укрепљењу породичних односа. Осим тога, други човек види проблем под другим углом и може да примети то на шта ти ниси обратио пажњу. Општећи, не треба разматрати само важне ствари већ и друга питања која вас занимају.

Правило 5. Уважавати једнo друго.

Када сам ја рекао једној жени да треба да уважава мужа, она ми је узвратила: њеном супругу се та реч не свиђа. Он је некако на њене речи о узајамном уважавању, одговорио: ”Шта смо ми то, алкохоличари, да би уважавали једно другог?” Но добро, не свиђа се човеку реч ”уважавати”, постоји друга одлична реч: ”поштовати”. И није само жена дужна да своме мужу свакодневно указује поштовање као својој глави већ је и муж обавезан да поштује супругу, да се пажљиво односи према њој – као према осетљивијем створењу, нежном, немоћном. Поштовати у њој бесцени образ Божији и ценити као дар дарован од Самог Бога. И наравно, деца треба да поштују родитеље а родитељи да се са уважавањем односе према деци.

Хоћемо да се наши ближњи добро односе према нама, да нас уважавају, да обраћају пажњу на наше речи? Онда ћемо им сами прво давати пример таквог односа. Како се и говори у том истом ”Домостроју”, учити друге дајући им пример.

Правило 6. Не трудити се да променимо, преваспитамо своју половину.

Умети видети добре, светле стране својих блиских и свог породичног живота. Мени неретко долазе жене (па и мушкарци) који нису баш задовољни понашањем својих блиских па и својим породичним животом у целини… Као правило, свим тим људима се живот чини безнадежан, мрачан и лишен сваке радости.

У својим ближњима они такође не виде ништа добро. Послушавши њихове дугачке приче, ја се обично трудим да путем питања, разјасним: шта је то ипак добро, позитивно остало у њиховом породичном животу? И затим, опет уз њихову помоћ, помажем им да нацртамо сасвим другу слику. И показује се да и људи који их окружују уопште нису лоши и у животу постоји маса светлих, пријатних тренутака, само треба све то умети видети. Некада успевам да помогнем људима да на други начин сагледају своју породичну ситуацију. То је јако важно – видети позитивне стране својих блиских и трудити се да изменимо не саме људе већ наш однос према њима и са њима.

Правило 7. Не пуштати на вољу гневу и другим негативним осећањима.

Онај који се гневи је увек у криву. Свакоме је јасно да раздражљивост, гнев, свађе, руше добре односе. Али гнев такође не даје да се реши ниједан проблем. Зато што у гневу човек не може да донесе правилно решење: његов разум је помрачен. ”У време гнева не треба ни говорити, ни радити”, рекао је Питагора. И све озбиљне разговоре треба водити само у спокојном стању духа.

Неспоразуме, увреде, не треба ”солити” већ треба умети разматрати спокојно и без раздражљивости. Сви смо ми различити и противречности у браку су неизбежне али када са љубављу, без гнева супрузи заједно траже решење, увек је могуће доћи до сагласности и компромиса.

Што се тиче других негативних осећања – унинија, патње, туге и других, треба памтити да у браку она трују живот не само нама самима већ и целој нашој породици. Не само да нас лично муче те страсти, већ и наши рођени и блиски страдају због нас. И ради њих је неопходно да се боримо са својим страстима.

Правило 8. Чешће радовати своје домаће.

То правило је супротно претходном – о гневу, раздражености и меланхолији. Савремени човек је окружен негативним, застрашујућим информацијама: убиства, хаварије, катастрофе, просто беспоредак у држави…

И како је добро ако у породици будемо примали позитивне емоције. Је ли тешко да бар пар пута у току дана кажемо једно другом нешто лепо, да делимо пријатна осећања? Реч похвале, благодарности речена ујутро, може да нам поправи расположење за цео дан. Ја и попадија смо се договорили да захваљујемо једно другом чак и за најобичније ствари: опрано посуђе, купљене ствари у продавници или обрисан под.

И треба рећи, просте речи благодарности, речене неколико пута на дан, веома благотворно утичу на атмосферу у породици. Неки мудри човек је рекао: ”Радост доживљена заједно, удвостручава се, а туга – већ постаје половином туге.”

Правило 9. Указивати помоћ и пројављивати узајамну помоћ

У свакој породици сваки од чланова, као правило, има свој круг обавеза. Наравно, те обавезе треба испуњавати добро, али има момената када је потребна помоћ ближњих. Ауторитет чак и најпоштованијег академика не опада ако он помаже жени: усисава тепих док она спрема вечеру пред долазак гостију.

Ако у породици нема узајамне помоћи, може се десити као у једној источној причи. Муж и жена су строго делили обавезе. Жена одговара за све што је унутар дома а муж за све што је ван дома. И када је избио пожар у дому, супруг није потрчао да помогне жени и дом је изгорео до земље.

Узајамна помоћ се такође састоји у молитви. ”Молите се један за другог” (Јак. 5:16), говори апостол Јаков.

Ето, то су неки принципи доброг породичног живота. Неко, прочитавши све то, наравно, може да каже: ”Најглавније у браку – то је љубав, а где је ту она? Само чврста правила, инструкције, рецепти”.

А љубав је овде у свакој тачки. Јер се она и пројављује у превазилажењу егоизма, у узајамном уважавању, у стремљењу ка општењу, у снисхођењу и опраштању недостатака, у борби са својим страстима ради ближњих.

А без љубави или макар стремљења према њој, биће неиздрживо тешко испуњавати та правила и супротно томе, за оне који воле, она неће отежавати већ ће помагати…

(Православие.ру)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1mjLqAw