Ено доле, на обали Миљацке, баш они, чији су преци генерацијама поштовали и хероја и његов метак, данас славе окупатора кога је метак из 1914. погодио, онога који је уместо турских окова донео своје.Тај метак путује већ стотину година; исходиште Сарајево, обала Миљацке, кроз хладну Дрину, плићаке Колубаре, висове Цера, испод оловносивих снежних облака албанских планина, кроз уске пролазе Драча и Валоне, изнад плаве гробнице, преко Солунског фронта, долином Соче; попут игле с шареним концем спаја године новостворене државе Јужних Словена, слављен и оптуживан, уздизан до божанства, проклињан, стављан у исту раван с мачем Обилића, привођен као доказ српског варварства, извођен пред суд због рушења империја, милован у руци девојке с густим, црним кикама, на тренутак успорен изнад гробова браће, код Босанског Грахова; осликан првим зраком сунца које се помаља на висовима Романије, уписан у књигу опроста онима који су на Видовдан и у данима након Видовдана, 1914. године премлаћивали Србе по Дубровнику и Конавлима, палили њихове радње и куће, онима што су исто то, у исто време, радили по Сарајеву; лети кроз последње странице великог романа великог Андрића; обележен као претходница метака Пунише Рачића, оправдање за Јадовно и Јасеновац, наквашен крвавом историјом доспева у деведесете године двадесетог века, опет крив, опет проклет, опет као оправдање за ново убијање, за једне врх свете оловке с којом се потписује национална слобода, за друге довољан разлог за разбијање државе и убијање једног народа; плашт којим покривају све историјске фалсификате, икона која с годинама добија на бистрини; провлачи се кроз порте запаљених српских манастира на Косову, бежећи од оптужби да је однео кров и те куће, избегава путање крстарећих ракета које ће минут касније погодити једно српско породилиште и једну српску болницу; тумара мемљивим подрумима историјских института Лондона, Беча и Берлина, одакле ће га пустити у 99. години лета и окренути према Балкану, тамо одакле је дошао, опет крив... ...
СРБИН.ИНФО
