У петак се није радило јер се навршила још једна годишњица Дејтонског споразума. И увијек се изнова питам шта се тог дана заправо обиљежава у Републици Српској. Једино је неспорно да је то окончање рата у БиХ, и сасвим је природно да се првог дана мира и данас са радошћу сјећају грађани оба ентитета, као што и америчке демократе с поносом памте овај свој “највећи спољнополитички успјех у Европи послије Другог свјетског рата”. Али, чим се зађе у садржину Дејтонског споразума, много штошта постаје спорно око славља. Да ли ми данас славимо изворни Дејтонски споразум у цијелини, укључујући и Анекс IV? Или оно што је од њега остало послије ревизије коју су извели Вестендорп, Петрич и Ешдаун? Да ли славимо слово Дејтонског споразума, заједно са његовим америчким творцима, европским гарантима и бошњачким потписницима? Или, мимо оригиналног текста споразума, који је наводно и нестао, славимо “дух” Дејтона који дозвољава више креативних интерпретација? Да ли 21. новембар обиљежавамо као дан када је Српска, као страна потписница у Дејтону, стекла међународно признање? Или тјерамо инат комшијама који славе само дан БиХ? Да ли нас овај датум подсјећа на отете ентитетске надлежности и право да их вратимо? Или представља тек успомену на једну већ превазиђену етапу на путу у Европску унију? О АУТОРУ Ненад Кецмановић је српски политолог, политички аналитичар, социолог, доктор и професор политичких наука, публициста, те члан Сената Републике Српске. А затим, када се овдје народ изјаснио да су му евроинтеграције коначан национални циљ, а изворни дејтонски статус РС већ ријешено питање? У анкетама, које су прије избора правиле странке у Српској да би своје кампање прилагодиле интересима грађана, као приоритети су, поред одбране идентитета и суверенитета Републике, највише заокруживали нова радна мјеста, боље плате и пензије, виши животни стандард, борбу против корупције. ЕУ као и НАТО мало је ко заокружио, па то нико у предизборној кампањи готово није ни помињао. Људи су овдје напросто обавјештени да је раст незапослености и европски проблем, да се и тамо стеже кајиш и не расту ни плате ни пензије, да животни стандард опада у односу на претходне године, а случај ЕУЛЕКС на Космету показује да и у Бриселу не излазе на крај са корупцијом. И без обзира на евроентузијазам у другом ентитету, односи Српске, па самим тим и БиХ, са Европском унијом већ су годинама поприлично конфузни. Некад испада да ми цркосмо да уђемо у ЕУ, а и они нас тамо једва чекају, али нам заједничку срећу кваре “немарни локални политичари који не воле свој народ”, као што нас напротив биће брижно воле Ван Ромпеј, Барозо, Јункер, Петрич, Ешдаун и Инцко, и др. Понекад пак изгледа да ми клечећи молимо да нас приме, а они кажу “Е не може тек тако”. Ваља то заслужити, слушати што се каже, не гунђати због Хашког трибунала, не помињати Косово, осудити Русију због Украјине итд. Некад опет дјелује као да они нас моле, а ми не показујемо довољно полета, упорности и стрпљења да сачекамо 15-20 година и успут испунимо стотине нејасних услова, који се непрестано умножавају и проширују. А најприје би се дало закључити да нити ми хоћемо нити нас они хоће, него се тако годинама замлаћујемо узајамним евродекларацијама и симулирамо да све трчимо једни другима у сусрет. И док су се у Бриселу премишљали, примали редом и преко реда, отварали се и затварали, на Балкан па и у […] ...
СРБИН.ИНФО
