„Мени је била давнашња жеља да се на сцени Звездара театра испричају приче наших великих и најзначајнијих људи из позоришта. Пре свега мислим на Стерију који је и покренуо причу о позоришту у првој половини 19. века када је напустио Вршац, који је тада дат аустроугарској и дошао у сиромашну Србију без институција, без икаквих назнака да би једнога дана она била земља у којој ће култура бити иоле важна. И он почиње из почетка да ради по узору на Беч, где га је послао отац Стерија по којем је добио познато име. Јован Поповић отприлике никоме ништа не значи док се не каже Стерија и уместо да оде у Беч као што је његов отац желео, да тамо заврши студије права и постане озбиљан човек, он је некако, по мајчиној жељи отишао у Србију, у то доба и основао све данас познате културне институције, почевши од Академије наука, музеја, позоришта…” Овако академик, драмски писац Душан Ковачевић објашњава зашто је пожелео да на сцени Звездара театра, на чијем је челу дуги низ година заживи представа „Родољубац” посвећена: Јовану Стерији Поповићу. Представу насталу према тексту Милована Витезовића, а на основу драма „Мистерија” и „Стеријин пут у Србе” адаптирао је и режирао Небојша Брадић, који се уједно побринуо и за сценографију. Премијера је крајем јануара 2015. године. Комад о Јовану Стерији Поповићу, „малом, ситном и болном човеку са великим здравим и силним духом” унапред побуђује интересовање. Какву ћете нам причу овога пута испричати? Нажалост, Стеријина прича није се завршила као и већина прича наших чувених писаца на најлепши начин. Он је на известан начин био удаљен из Београда, то је најблаже што могу да кажем, због политичких игара у које је био не својом вољом укључен, да би се та несрећна судбина завршила његовом смрћу у непуној педесетој години, у очевој кући у Вршцу. Мој драги професор Јован Христић ми је причао, и то је био негде мотив за ту ситуацију која ће се догађати у том комаду, сцену коју је он опет чуо и која је по предању изгледала овако: када је Стерија дошао после већ тешког обољења, везаног за претрпљени мождани удар и за проблем са плућима у Вршац, и када је задње дане проводио лежећи у очевој кући, иначе познатог вршачког трговца, онда су грађани Вршца испред његове куће на калдрму поставили кукурузовину да га кола која прођу не узнемиравају док напушта овај свет. То је била сцена коју сам запамтио као филмску слику, као слику судбине човека у кога се ми и данас кунемо, а који ће тестаментом забранити извођење „Родољубаца” педесет година после своје смрт. И то је, такође, мало познато јер свака наша прича о позоришту почиње са „Родољупцима” као једним вероватно од најзначајнијих комада у укупној историји драмске литературе. Стерија се плашио да би прича о „Родољупцима”, у којој су поменути неки људи скривени иза симболичних псеудонима били препознати и да би породице могле да имају проблема. И то је испоштовано, наравно, као и прича са „Сумњивим лицем” које није играно двадесет и нешто година, па га је онда Нушић преправљао и играна је тек нека четврта или пета верзија. Моја велика жеља је била да се испричају приче, судбине Стерије и Нушића. Током наредне јесени надам се имаћемо и причу о Домановићу на сцени. Пишете научнофантастични комад чија прича се одвија на једној планини […] ...
СРБИН.ИНФО