Васкршња посланица

И Р И Н Е Ј

по милости Божјој

православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни ВАСКРШЊИ поздрав:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Данас је пролеће душама нашим:

Христос из гроба као сунце засија,

Мрачну буру грехова наших одагна.

Њега песмом величајмо јер се прослави!

(Пасхална богослужбена песма)

Када после дуге и хладне зиме гране рано пролеће, целокупна природа и творевина Божја обрадује се сунцу, његовим топлим зрацима и његовој енергији која све и сва, без разлике, обасјава и греје. Тада све слави Господа, Даваоца сунца и пролећа. Тако и ми, браћо и сестре и драга децо духовна, после ледене и ужасне зиме греха – особито после убиства Богочовека Исуса Христа на Велики Петак, на Голготи – видевши данас Христа Васкрслога, радосно кличемо и појемо: Данас је пролеће душама нашим! Христос – Сунце живота са Истока – из гроба васкрсе и засија! Мрачну буру грехова наших одагна! Њега песмом величајмо јер се прослави! Зато смо данас радосни, зато заједно са анђелима на небесима и са свим људима овога света ликујући певамо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт порази и онима у гробовима живот дарова.

Међу многим изразима којима црквени песници величају Христа Васкрслога, запажамо и назив Пролеће. С правом Га тако називају јер Господ Исус Христос јесте Пролеће нашег новог живота. То није случајна песничка конструкција. Ту није реч о пролећу као годишњем добу, већ је посреди дубоко поимање смисла и значења пролећа као почетка, новог живота природе и свега у њој.

До Васкрсења Господа Исуса Христа, односно до Његовог претходног силаска у ад, били смо у оковима греха и смрти, у аду преисподњем. Смрт је господарила над нама. Сишавши у гроб, Он разруши ад, покида окове греха и смрти и ослободи нас. Објашњавајући богочовечанску тајну силаска Христа Спаситеља у гроб, Његовог боравка у њему и Његовог Васкрсења, свети апостол Павле ликујући пита: Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? У тајни Васкрсења, односно у тајни Васкрслога Господа Христа, садржана је наша победа над грехом, смрћу и ђаволом. Зато је и било потребно да Христос постане Емануил што значи – Бог са нама, тојест да узме на Себе сву нашу људску природу и да је нераздељиво и несливено, сједини са божанском природом у једној и јединственој богочовечанској Личности Својој. Да као Богочовек победи адамовски грех непослушности Богу и Оцу и сатре последице првороднога греха. Богочовек Христос, а не само Бог или само Човек, победи сатану, грех и смрт! Ту тајну победе Господ је најавио и приликом кушања, после Његовога крштења у реци Јордану, рекавши: „Иди од мене, сатано, јер стоји написано: Господу Богу својему поклањај се и њему јединоме служи” (Мт. 4, 10).

Подсећајући вас на ове јеванђелске истине, позивамо вас да данас, на дан Васкрсења, будемо истински и суштински причасници новог и вечног Живота, новог и вечног Пролећа, Христа Господа. „Нека данас, нико не плаче због греха и сагрешења, јер опроштај из гроба засија”, узвикује свети Јован Златоуст. Нека се више нико не боји смрти јер нас од ње ослободи Спаситељ, Који крсном смрћу Својом угаси смрт и ослободи оне над којима је она владала. Ми данас славимо Христа Васкрслога. Славимо смрт смрти, славимо разрушење ада, славимо почетак новог живота, славимо Узрочника свега тога, Јединог Благословеног и Прослављеног у векове векова.

На истини Васкрсења Христа Спаситеља, Који је Васкрсењем из мртвих Себе положио, не само као крајеугаони камен Цркве Своје, већ и вере свих нас који се крстисмо у име Оца и Сина и Светога Духа, утемељена је сва наша вера, и нада, и љубав. Ми верујемо и исповедамо Њега „Који је васкрсао у трећи дан, по Писму”. Без Васкрслога Христа Господа, наша вера не би само била празна већ би се и распршила попут мехура од сапунице. Свети апостол Павле, који је на посебан начин доживео Истинитог и Васкрслог Господа Исуса Христа, закључује: „Ако Христос не васкрсе, узалуд је вера наша” (IKop. 15, 17). То је искуствена вера Апостола народâ и Цркве Христове. Нека би дао Бог да и ми, искусивши данас Христа Васкрслога, смело и без страха певамо: Христос васкрсе!

За разлику од апостола Павла, други свети апостоли, који су доживели страхоту Великог Петка, као и свете жене мироносице, на другачији начин су доживели Васкрсење Христово. На вест да је Христос васкрсао и да се јавио Кифи, тојест апостолу Петру, и „некима од жена”, обузе их страх и трепет, а неки посумњаше. Уместо радости и вере, њих обузе страх и сумња. У сумњи у вест, да је Учитељ васкрсао, најдаље је отишао свети апостол Тома који без много размишљања рече: „Док не видим ране од клинова и не метнем прст у ране од клинова, нећу веровати.” Ништа чудно и необично, ако се има у виду кроз какве су духовне борбе и страдања прошли свети апостоли! Страшни суд Великог Петка, суд над Богочовеком Христом, оставио је још страшније последице на светим апостолима и онима, који су ишли за Њим и који су се надали, да ће их Он ослободити окова римског ропства. Њихова нада и њихова вера била је угрожена док су гледали страшно судилиште над Њим, док су гледали како немилосрдни и сурови човек, суди и на крст распиње Учитеља њиховог и Човекољубивог Спаситеља света. Страх изнутра и страх споља, страх од Синедриона, од Понтија Пилата, од Јудејâ, страх одасвуд! Страх је обузео ученике и апостоле и они се разиђоше на све стране као овце без пастира. Знајући добро њихова срца, њихове страхове и њихове помисли, Господ долази међу њих јављајући им, да је васкрсао и поручује им: „Не бојте се, ја победих свет” (Јн. 16, 33), и: Не будите неверни него верни!

Данас Он долази и нама, браћо и сестре, уплашенима и преплашенима. Уплашенима од глобалног светског поретка и беспоретка, од великих и малих инквизитора, а и од нових Пилата, који поново суде и пресуђују истини и правди, и поново прете Голготом, наслеђу Божјем на земљи. И нама Он поручује данас: Не плашите се! Ја сам с вама и победих свет! Вером препознајући у Њему Победника свакога греха и сваке неправде и смрти, охрабримо се и не плашимо се оних који, не знајући шта чине, још питају: шта је Истина? Ми пак, искусивши Васкрслога Господа као Истину над истинама, данас, сабрани око Њега на духовном Сиону, славимо Га и величајмо, јер Му дођоше „сва богопросвећена светила са Запада, од Севера и мора, и од Истока деца Његова, славећи Га кроз векове”. „Данас је дан Васкрсења, озаримо се торжеством!” кличе црквени песник и додаје: „Загрлимо једни друге, рецимо браћо и онима који нас мрзе и свима све опростимо Васкрсењем!” Нека из наших грла, а пре тога из наших срца, потече песма и слављење Христа који нас прослави. Свепобедним и сверадосним поздравом Христос васкрсе! још једанпут поздрављамо све вас, драга децо светосавска у отаџбини и у расејању широм света. Васкрс је празник свеправославног јединства и свехришћанског заједништва. У име Христа Васкрслога позивамо вас на јединство и слогу у Цркви Његовој. Ко није у јединству са Црквом, коју Он стече крвљу Својом, није ни са Њим, Христом Господом.

Без Христа нема Цркве, а Црква никада није без Христа. Зато ван Цркве нема спасења. Ван Цркве је усамљени, „аутономни”, бездомни човек, са својом непослушношћу Богу и Цркви, са својим егоизмом и противљењем Духу Светоме, попут Адама изгнаног из раја. Такве људе Сâм Господ назива вратима пакла која неће надвладати Цркву Божју.

Посебно поздрављамо нашу страдалну браћу и сестре на Косову и Метохији који, иако у оковима неслободе, обесправљености и дискриминације, данас са нама славе победу Добра над злом, Живота над смрћу, Христа Васкрслога над демонским силама таме.

Са истом љубављу у Васкрслом Христу Господу и топлим молитвама данас поздрављамо и сву нашу браћу и сестре у Далмацији и Лици, на Кордуну, у Банији, Славонији и Барањи.

Са радосним поздравом Христос васкрсе! поздрављамо сву нашу браћу и сестре у Републици Српској, Федерацији Босне и Хрцеговине, Црној Гори, Словенији и Бившој Југословенској Републици Македонији, нарочито ове последње који, на челу са својим неправедно утамниченим Архиепископом, страдају за јединство Цркве и за чистоту вере православне.

Посебно се данас молимо Победитељу греха, смрти и људске неправде, за нашу у Христу Господу браћу и сестре на Блиском Истоку и у Украјини, са жељом и молитвом да светлост Христова Васкрсења разагна таму греха која се надвила над њима и да просветли ум и душу сејачима мржње према светом Православљу и озари их миром и светлошћу истине.

Нека Васкрсли Христос Господ покида окове неправде, безакоња и лицемерства којима синови безакоња оковаше Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована кога преко нас поздравља читава православна васељена и читав правдољубиви свет.

Молимо се Васкрслом Христу Господу да вас љубав Божја увек и непрестано испуњава. Још једанпут вас срдачно поздрављамо сверадосним васкршњим поздравом:

Христос васкрсе!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2014.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ИРИНЕЈ

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ ваљевски МИЛУТИН

Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ

Епископ нишки ЈОВАН

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

Епископ крушевачки ДАВИД

Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ умировљени славонски САВА

Викарни епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни епископ моравички АНТОНИЈЕ

Викарни епископ липљански ЈОВАН

Викарни епископ ремезијански АНДРЕЈ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички МАРКО

Викарни епископ стобијски ДАВИД

(Српска Православна Црква)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1i4bGXE

Патријарх Иринеј: Косово не сме да се одваја од Србије, нећемо се одрећи својих светиња

Патријарх Иринеј поручио је да Косово и Метохија никада не могу бити ван Србије.

Он је изразио наду да Србија и српска влада никада неће учинити ниједан гест који би водио одрицању од јужне српске покрајине.

“Српски народ то никада неће прихватити. Наша историја, култура и духовност нераскидиво су везане за овај простор”, навео је патријарх у интервјуу Новостима.

На питање о могућој промени Устава , Иринеј је рекао да не зна шта је циљ промене Устава, нити да ли ће се то догодити, али да “без обзира на то да ли се највиши правни акт мења и у ком обиму, Косово не би смело да се одваја од Србије”.

“Уколико би се нешто тако догодило то би била вечита јабука раздора између нас и наших суседа, што никоме ништа добро не би донело. Српски народ никада се неће одрећи својих светиња – Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке”, поручио је патријарх.

Он је изразио наду и да ће Србија учинити све сто је могуће да Цркви буде враћена имовина на КиМ, истичући да очекује да у томе добије и подршку Европе.

Патријах се осврнуо и на годишњицу почетка Првог светског рата, упозоравајући да је очигледно да се врши ревизија историје, “и то онако како то одговара ревизионистима”.

“Сасвим је јасно да Срби нису кривци за Велики рат и верујем да ће људи који се баве историјом имати храбрости да то јавно кажу како би свет то чуо”, рекао је Иринеј.

Говорећи о случају бившег владике Артемија, патријарх је рекао да је његово понашање “озбиљан случај” у СПЦ.

“Било је више покушаја и разговора којим смо покушали да му укажемо на грешке. Нажалост, никада их није усвојио”, констатовао је Иринеј и додао да “уколико настави да се понаша као и до сада, Црква ће морати да уради најтеже – да га екскомуницира”.

(Вечерње новости)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1f7i6p4

Зашто су Венецијанци сматрали да је „српски мач“ најбољи?

Постојало је активно и пасивно оружје. Активно оружје, служи за напад и регулисање противника, а пасивно у које спадају штит, шлем, оклоп, радиодбране и сигурности витеза од нападача. Активно оружје су: мачеви, сабље, батине и штапови, палице, партизана, буздован, бојна секира, лук и стрела џилит.

Постојале су две основне врсте мачева које су временом и праксом трпеле извесне корекције. Прва врста су дугачки, тешки мачеви који се користе са обе руке. Друга врста су танки и краћи, погодни за борбу једном руком.

Од почетног, кратког и широког, мегдани и туче су га кориговали у све дужи и ужи, наоштрен са обе стране и прилагођен више бодењу него сечењу. У доба Немањића су се користили тешки, велики мачеви који су држани са обе руке а јабука на крају дршке је служила да мач не испадне из руке од силине ударца.

Мач модела „скијавоне“ (словенски мач) био је јако цењен у Европи 16. века. Носила га је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава „мачјом главом“, штитник за целу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и „дизајниран“ у Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле.

Реална је претпоставка да је мач настао од ножа. Продужавањем ножа, пошто су антички мачеви били кратки. У средњем веку, у српске земље су стигли дугачки, за обе руке, германски мачеви, које су доносили најамници. Имали су угравиран цртеж вука, што је био заштитни знак немачке радионице из града Пасау. Том типу су припадали и мачеви типа „СЕМПАХ“, који су на дршкама имали јабуку троугластог облика. Пошто су тада, изгледа, санкције друкчије функционисале, експорт-импорт предузећа су радила тако да су српски војници и витезови били опремљени мачевима набављаним из Венеције, тј. Млетачке Републике. Временом је, изгледа, произвођач почео да фушари, тако да су у Србији почеле да раде прве ковнице мачева.

Познат је српски мач са округлином на дршци. Дечанска хрисовуља говори о неком мајстору који прави мачеве и зове се Богдан Мачар, а живео је у селу Чабићу, које је припадало дечанском властелинству. Други мајстор је био Дојак Мачаревић. У Призрен, 1332. године, долази дубровачки мачар Мартоло, ванбрачни син дубровачког властелина Петра Госивала са својим синовима. Мачеви које су они правили припадали су медитеранском типу, са јабуком на дршци, који се често виђају данас на фрескама и у музејима.

Мачеве су носили сви – од пастира до цара. Разлика је била у квалитету мача. Зато су мачари и били посебна врста мајстора.

Временом еkспорт-импорт предузеће за мачеве се претвара само у експорт предузеће. То се догодило у првој половини XIV века, када су српска машта и искуство усавршили производњу мачева, тако да се већ 20. јуна 1391. године у Дубровнику спомиње „Српски мач“.

Мач модела “скијавоне” (словенски мач) био је јако цењен у Европи 16. века. Носила га је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава “мачјом главом”, штитник за целу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и “дизајниран” у Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле

Помиње га у свом тестаменту дубровачки мачар Добрич: „деле дое спаде сцхиавонесцхе“. „Српски мач“ је имао лака улегнућа по бочним ивицама и горњој површини а на средини је био проширен. На дршци је имао хоризонталну овалну јабуку, а крсница је благо повијена наниже.

После пада Србије крајем XV и почеткомXVI века, производњу ових мачева преузимају у мало измењеном облику Венеција и градови у Далмацији, а носе их сви становници источне обале Јадрана. Најлепши примерци данас могу да се виде у Дуждевој палати у Венецији као чувени и популарни „скијавоне“ – словенски, тј. српски мач.

Сабља се појављује знатно касније од мача, њоме се борило једном руком, била је лакша од мача а кривина је била прилагођена за сечење а не за бодење. Због истањености морала је да буде одличног квалитета да се не би ломила. Чувена сабља димискија – пореклом је из Дамаска. Аламанка коју носи Дојчин ковала се у Немачкој. Навалија војводе пријезде и сабља Новака ковача коју је носио краљ Вукашин (а препознао је Марко Краљевић код Турчина који му је погубио рањеног оца по томе што су на њој била угравирана три слова ришћанска: једно слово Новака ковача, друго слово Вукашина Краља, треће слово Краљевића Марка, биле су домаће. Новак је сабље ковао само највећим јунацима. Пошто је био комерцијалан, као сваки занатлија и мајстор, исковао је и сабљу Муси Кесеџији. Сабље су биле обележје племства, порекла, традиције.

Копље је било прво оружје у употреби витезовима и постојале су две основне врсте. Дугачко до пет метара, за одбијање противника, рушење са коња и пробијање оклопа – све зависно од тога шта му је био штит, односно како је био окован грожђем – од шиљка, преко разних маштовитих комбинација до халебарде.

Друга врста је кратко копље за бацање.

Доста мегдана по народним песмама витезови су покушали да реше копљем, али су на крају ипак морали да се лате сабљи и мачева и буздована шестопераца.

Одбрамбена оружја витеза су била штит, шлем и оклоп. Оклоп је био направљен од правоуга-оних плочица, постављених као црепови на крову и обложених тканином. Спомиње се да су оклопници деспота Стефана Лазаревића у бици код Анкаре, 1402. године, носили црне оклопе.

Византинац Дука описује српске трупе у црним челичним оклопима. Оклопници су морали да буду изузетно снажни и добро навежбани људи.

Српски средневековни витез у пуном плочастом оклопу

Штит је прављен од дрвета и окиван металним оплатама, од округлих и малих стигли су до димензија да покривају готово половину борца. Цару Душану је Млетачка република дозволила да извезе штитове израђене на словенски начин, а то су били штитови који су прављени у Србији.

Шлемови су допуњавали гвоздени сјај витезова и можемо их видети на грбу кнеза Лазара, на његовом новцу, накиту а у XV веку шлем се налази и на печатима деспота Стефана и деспота Ђурђа.

(magacin.org)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1gTx1aD

МАРШ НА ДРИНУ: Пробој изгубљених српских јунака

Мачва је утонула у ноћ између 4. и 5. августа 1914. и Трећи коњички пук потпуковника Николе Цоловића остао је без јела, а војници су коњима давали по шачицу зоби преко ђема. Они осећају опасност по људима, не њиште и не ржу. Пук је био опкољен, без наде, могао се пробити једино преко Липолиста, па командант одазва на страну потпоручника Александра Мишића: „Идете у извиђање. Ако је у селу противник рапортираћете ми, ако се вратите, да у селу нема противника”.

Млади официр ујахао је у село изустивши пред стражаром једине две немачке речи које је могао изрећи а да не погреши – „Дрите регименте” – и уверио се да је Липолист пун Аустријанаца. Вратио се са извиђачког задатка, известио своје да је „пут слободан” а Цоловић је наредио да се крене у село, без пуцања, без сјахивања и без икаква разговора. Непријатељске страже нису ни слутиле да ту безгласну коњицу која пролази ноћном тмином чине Срби, па је кроз сред аустријског бивака пројездио пук српских коњаника а ни пушка да плане.

Ово је, укратко, душа невелике документарне приповетке Чачанина Радоја Јанковића (1879–1943) „Пробој” у његовој збирци „Дани и године” која је први пут објављена 1926. године у Београду (Геца Кон). Јанковићева кћи др Видосава Јанковић (1919) недавно је свој једини примерак на читање дала престоничком издавачу Милану Тодоровићу („Магелан прес”) који је, „схвативши какав бисер има у рукама”, одмах штампао друго издање збирке (Београд, 2013).

Тако се једна драгоцена књига отела забораву а ових дана представљена је у Јанковићевом родном граду, у саставу 51. „Дисовог пролећа”.

– Управо је приповетка „Пробој” највише коришћена као предтекст за филм „Марш на Дрину”, снимљен 1964. године на пола столећа од Церске битке – каже за „Политику” Даница Оташевић, директор Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку, која приређује „Пролеће”.

Издавач Тодоровић вели да је Јанковић био „господин светског реномеа али и народни човек и војник који је упознао цара Николаја и краља Зогуа”. Професор књижевности у чачанској Гимназији, Владимир Димитријевић, рече на представљању да је то књига којој се мора салутирати, додајући: „У њеној витешкој, отменој усредсређености можете да одморите душу и сетите се чији сте потомци”.

Видосава Јанковић није била у прилици да овим поводом допутује у Чачак, али је још раније одлучила да очеву заоставштину препусти библиотеци из његовог завичаја. Књижничари из те куће пре неколико година дуже су разговарали са њом и на једном месту остале су забележене ове речи:

„Књигу је користио Жика Митровић, редитељ из ’Авала филма’ за ’Марш на Дрину’. И ја сам са мајком негде 1970. године отишла у биоскоп. Иако мама није волела биоскопе јер су били загушљиви, кажем јој: ’Хајде бар да гледамо Марш на Дрину’, и одемо једног дана пре подне. Слушајући дијалоге препознала сам текст мога оца из књиге ’Дани и године’, на неким местима in toto (у целини). У то доба ову књигу нико није читао, било је то већ демодирано и неактуелно штиво. То су били tempi passati (прошла времена).”

И чудновати животопис Радоја Јанковића послужиће једног дана, може бити, као надахнуће за неки нови филм, јер оно што је прошао син чачанског крчмара и свештеникове кћерке не може да стане ни у неколико обичних живота.

Јанковићева супруга Наталија, током мужевљевог службовања у САД, одвела је Николу Теслу у посету болесном Михаилу Пупину, и учинила да се два велика Србина помире пред крај Пупиновог живота. Радоје је између два светска рата писао за „Политику” под псеудонимом Моравац а кћи Видосава, која данас живи у Београду, била је професор на Катедри за енглески језик Филолошког факултета и врсни преводилац.

Животопис као на филму

Радоје Јанковић свршио је Нижу војну академију 1900. године у Београду а од 1906. до 1908. Вишу интендантску школу у Паризу. Учествовао је у Мајском преврату 1903. године када су свргнути последњи Обреновићи и постао члан Удружења „Уједињење или смрт”.

Касније ће, као учесник, писати о биткама на Церу и Колубари, годину 1915. провео је у Шпанији у набављачкој мисији за војску а 1916. са Крфа је упућен у Русију за начелника Југословенског добровољачког корпуса у Одеси.

Поводом солунске афере опозван је из Одесе у Солун, јер се супротставио суђењу Аписовој групи. Из Петрограда, 23. маја 1917. године, пише протестну ноту краљевској влади на Крфу и престолонаследнику Александру због солунског процеса. Ражалован је и пензионисан а потом осуђен у одсуству од Војног суда у Солуну на 15 година затвора. Јанковић одбија да се повинује одлуци владе и остаје у Русији где га штити револуционарна власт. У Самари 1918. склапа бољшевички брак са Наталијом, кћерком Лазара Калмића, извозника из Београда (по православном обреду венчали су се тек 1928. године у цркви у Чикагу).

Млади пар креће Трансибирском железницом ка Владивостоку где стиже после два месеца. У француском посланству Јанковић добија привремене исправе и прелази са Наталијом у Јапан, где остају неколико месеци. На путу према Европи, Србина за ким је расписана међународна потерница хапси у Еритреји енглеска полиција и задржава у затвору. Наталија већ у благословеном стању стиже у Француску где проналази свекрву Милку Јанковић и успоставља везу са оцем Лазаром.

У Кану им се, после неколико месеци, придружује и Радоје, па уточиште траже у Риму код пуковника Живка Павловића, ратног друга из многих бојева, и ту им се 1919. рађа кћи Видосава. Крајем 1923. године Радоје се враћа у Београд где је лишен слободе на основу солунске пресуде. У Забели, Лепоглави и Сремској Митровици проводи више од две године да би маја 1925. био амнестиран и враћен у своја права. Маја 1926. постављен је за конзула у Чикагу, а јуна 1929. године за Генералног конзула у Њујорку и на том положају остаје до 1936. Дужност опуномоћеног министра у Албанији Јанковић је прихватио 1937. године.

(Политика)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1gTwZPN

Саопштење за јавност поводом најављеног смањивања броја часова српског језика

Имајући на уму информације о најави смањења броја часова из предмета Српски језик и књижевност у средњим стручним школама у Србији, Друштво за српски језик и књижевност Србије, као најстарије научно и струковно друштво у Србији које од свог оснивања 1910. одговорно и посвећено ради на остваривању свог основног циља а то је неговање српског језика и књижевности на свим нивоима образовања, почев од основношколског преко средњошколског до високошколског, као и развоја научних, стручних и практичних знања и умећа предавача српског језика и књижевности и унапређивању статуса српског језика и књижевности како у научној и стручној, тако и у широј јавности, оштро протестује против смањивања броја часова предмета Српски језик и књижевност у средњим стручним школама.

Ова тенденција представља грубо нарушавање основних поставки нашег образовног система на свим нивоима јер за своју основну последицу има енормно и последњих неколико година евидентно присутно опадање основне писмености и читалачке културе како у школској популацији, тако и у оној популацији грађана који су прошли кроз такав систем образовања у којем се српском језику и књижевности смањује фонд часова без промишљања негативних последица до којих то смањење доводи. Основна писменост и читалачка култура нису тек и само вештине које треба савладати у образовном смислу, већ су предуслов личног и професионалног развијања сваког појединца и то како његових оперативних могућности, тако и његових сазнајних и психолошких потенцијала.

Уместо да се преобимни и застарели наставни планови и програми доведу у непосредну и функционалну сразмеру за профилисаним стандардима за крај основношколског и средњошколског образовања и прате основне исходе наставног и образовног процеса, смањује се број часова. Уместо да се у духу основе на којој су постављени стандарди за крај основношколског и средњошколског образовања предмет Српски језик и књижевност препозна као основна полуга у развијању ученичких језичких, сазнајних, психолошких и естетичких особина, сазнања и умећа, односно свих оних компетенција за које би могућност и прилику да је развија и негује, сваком појединцу требало да пружи образовни систем, смањује се број часова Српског језика и књижевности – дакле оног предмета у којем су преко елемената знања о језику и књижевност присутне и вештине писања, усменог излагања и читања неопходне како оном ученику који је више усмерен ка уметничким и хуманистичким дисциплинама, тако, на исти начин и у истој мери, и оном ученику који је више заинтересован за природне и техничке дисциплине. Ту разлике нема и не сме је бити јер и будући економисти, занатлије, угоститељи, кувари, пољопривредни техничари, медицинске сестре, административни радници, правници, лекари, географи, биолози, трговци, математичари, представници медија и посленици културе и јавног живота, поменимо само неке, без разлике морају добити могућност да у току свог основног и средњошколског образовања науче оне вештине, освесте она умећа и сазнају ону материју коју доноси предмет Српски језик и књижевност. А то су поред функционалне писмености и: критичко мишљење, способност емпатије, препознавање и неговање елемената доброг укуса, разликовање и осуђивање говора мржње, дискриминације и манипулације, неговање лепоте изражавања, богаћење лексичког фонда, неговање и унапређивање језичке културе, начина изношења мишљења, учествовања у дијалогу, аргументованог излагања, поштовања саговорника, изношење личног става, успешно писано уобличавање мисли у различитим доменима (јавним и приватним)… У реализацији ових могућности унутар једног образовног система, једну од кључних улога има управо предмет Српски језик и књижевност.

У времену када преко средстава јавног инфоримисања готово свакодневно сазнајемо резултате бројних истраживања не само о паду нивоа функционалне писмености, већ и о емоционалној и психолошкој незрелости наших средњошколаца, у њима препознајемо непосредне и погубне последице претходних реформи нашег образованог система у којима је велике промене претрпео један од базичних предмета нашег образовног система – Српски језик и књижевности – јер се смањивањем фонда часова овог предмета у основном и средњошколском образовању које је праћено неадекватним типом реформи његовог садржаја, неусклађеним спровођењем корака у њеном извођењу (у једном тренутку донети су стандарди, а програм се није променио мада динамика предвиђа најпре доношење стандарда, установљавање исхода према стандадрдима а затим одређивање програма на основу стандарда и исхода), дошло до раскорака онога чему се тежи (одговоран појединац који има свест о значају свог језичког, културног и националног идентитета) и онога што постоји (пробимни, нереформисани програми, смањен број часова из овог предмета).

Завод за унапређивање образовања и васпитања и Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања у последњих неколико година чине велике напоре да ове кораке предузму на најбољи могући начин, усклађено, уважавајући и мишљење стручњака и мишљење наставника и професора у јавној расправи, уз добру вољу да се дође до најбољег могућег оквира решавања овог проблема. Након јавне расправе о стандардима за крај средњошколског образовања сасвим је јасно изражен став да број часова српског језика не само да не сме бити смањен, већ да се мора повећати јер овако осмишљен концепт стандарда може бити спроведен само уколико број часова буде повећан.

Ово искуство није само наше – оно је присутно и што је најважније и преведено у наставну праксу у свим земљама у окружењу које у својим образовним системима са посебном пажњом и свешћу о значају матерњег језика и књижевност за формирање будућег одговорног грађанина једног друштва, као и појединца који може да реализује све своје потенцијале и изгради себе као личност, дају одговорајући статус предмету матерњег језика тако што му дају број часова адекватан његовом значају за општепредметну, специјалистичку али и међупредметну компетенцију, а који је умногоме већи од оног који овај предмет има у нашем образовном систему. У многобројним европским земљама, иначе по много чему различитим али у домену статуса матерњег језика и књижевности у образовном систему истим, недвосмислено се увиђа значај овог типа школског предмета за развијање језичког, литерарног, културног и националног идентитета.

Подсећамо вас да је Друштво за српски језик и књижевност Србије у протеклих десет година у више наврата званично тражило повећање броја часова предмета Српски језик и књижевност и у основним и у средњим школама, као и увођење изборних предмета који би били у вези са садржајима предмета Српски језик и књижевност. У оквиру наше организације одржани су бројни округли столови на којима се са свим стручњацима, наставницима и практичарима, колегама из оба Завода и ресорног министарства разговарало о овој теми о чему постоје и извештаји и записници. Изненађени смо што је у јавности објављена вест о смањивању броја часова из предмета Српски језик и књижевност у средњим стручним школама која је с правом узнемирила наставнике и која прети да прерасте у званичну одлуку Министарства просвете. Сматрамо да као Друштво за српски језик и књижевност, исто као и катедре за српски језик и српску књижевност на факултететима универзитета у Србији (Филолошког факултета у Београду, Филозофског факултета у Новом Саду, Филозофског факултета у Нишу и Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу) имамо право да будемо обавештени о свим пилот пројектима у школству који имају везе и са нашим научним областима и предметима, као и о могућим погубним резултатима „успешности“ таквих програма где се уз образложење да је струка на првом месту предмет Српски језик и књижевност истискује на маргину наставних планова и програма.

Стога још једном апелујемо да се број часова из предмета Српски језик и књижевност не смањује већ да се повећа да бисмо као одговорно друштво имали образовни систем који земље у нашем окружењу већ традиционално негују јер је свако превиђање значаја овог предмета за формирање будућих грађана нашег друштва оглушавање пред захтевима и потребама очувања највећих вредности како светске тако и националне баштине и националног идентитета које се на најбољи начин чувају управо у језику и књижевности једног народа, дакле у садржајима предмета Српски језик и књижевност.

У Београду.

9. априла 2014.

Друштво за српски језик и књижевност Србије

(serbum.com)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1qYtJ93