Додик: Штета од поплава у РС више од милијарду марака

БАЊАЛУКА – Председник Републике Српске Милорад Додик изјавио је данас да се штета од поплава у Републици Српској процењује на више од милијарду конвертибилних марака и да без помоћи земаља региона и шире не могу бити саниране последице.

“Само на овај начин могу се ублажити последице незапамћене катастрофе”, рекао је Додик приликом посете поплављеног избегличког насеља Добор код Модриче, пренела је Радио-телевизија Републике Српске.

Додик је за наредни петак најавио посету Русији и разговор са председиком Владимиром Путином од кога ће тражити помоћ, коју очекује и од земаља ЕУ.

Он је истакао да ће власти Републике Српске пружити максималну помоћ да се ублаже последице, те нагласио да Влада мора формирати посебан тим који ће осмислити нормативе за помоћ угроженим подручјима.

Додик је рекао да су ово најгори дани за Републику Српску од оснивања, да је немогуће доћи до сваког домаћинства, али да је задовољан оптимизмом људи погођених поплавама и солидарношћу оних које водена стихија није угрозила.

“Поплаве су биле неочекивано велике и било је немогуће од њих се одбранити. Када се вода повуче међу најприоритетнијим задацима биће оспособљавање саобраћајница за приступ кућама и уклањање угинулих животиња и предмета да би санитетске екипе извршиле асанацију терена”, навео је Додик.

Према његовим речима, ни избегличко насеље Добор, иако има изграђене насипе и канале, није имало шансу за спас.

Модрички начелник Младен Крекић рекао је да је на подручју Модриче поплављено више од 800 домаћинстава, од којих је 200 у насељу Добор. Он је позвао волонтере да се ангажују на чишћењу кућа и стварању услова за повратак.

РС: Под водом 200 објеката, активирана клизишта

БАЊАЛУКА/ЗВОРНИК – На подручју Бањалуке још је под водом око 200 објеката, иако су водостаји Врбаса и Врбање знатно опали, јавили су бањалучки медији.

На терену је око 500 припадника цивилне заштите и волонтера, који су распоређени на пет локација у граду и пружају помоћ угроженом становништву у насељима Чесма, Пријечани, Обилићево, Карановац и Крупа на Врбасу”.

Неколико објеката је под водом и у Доцу, Српским Топлицама, те у улици Саве Ковачевића у Борику, а одређени објекти су остали заробљени због тога што се велика количина воде прелила преко насипа у Чесми и сада не може да се врати, тако да се ради на томе да се направе одводни канали који би омогућили повлачење воде.

Питање снабдевања електричном енергијом још није решено у Лазареву и Чесми, док проблем са питком водом постоји на платоу Мањач, где се вода пробила у пумпне станице изворишта “Гашића врело”.

Водовод “Суботица”, такође, није у функцији због замућења. Данас је договорено да екипе предузећа “Водовод” пробају да изврше одређна премошћења, како би био оспособљен цевовод, који је уништен заједно са мостом код “Витаминке”.

Почело је сумирање штете и да се већ сада може рећи да је она огромна, како на приватној имовини грађана, тако и на јавној инфраструктури. Четири моста су уништена у овим поплавама. Постојаће потешкоће у одвијању саобраћаја, јер је пут Бањалука – Јајце на више места у прекиду, због учесталих одрона.

Проблематична и једна саобраћајница у насељу Врбања где је истоимена река практично однела део пута, тако да је око 20 кућа остало без комуникације. Велика су и оштећења на саобраћајницама у насељу Чесма и код “Витаминке”, а у зони Ребровачког гробља вода је поткопала саобраћајницу у Булевару Степе Степановића.

С друге стране, у клизиштима и бујицама на подручју Зворника 200 кућа је потпуно уништено или оштећено, толико да у њима не може да се борави – потврђено је из Цивилне заштите РС-а.

У тој локалној заједници активно је више од 200 клизишта. За живот није сигурно око 40 кућа у Бошковићима, јер практично тону у земљу. Становништво је евакуисано. Уништени су или оштећени километри локалних путева.

Због неисправности, вода за пиће становништву се доставља цистернама.

Општини Зворник сада су неопходне пумпе за извлачење воде и топови за сушење. Пет пумпи доставиле су ватрогасне јединице из херцеговачке регије.

На подручју општине Братунац стабилизују се водотоци, а већи број клизиста угрожава локалне путеве, тако да је блокиран локални правац Братунац – Дрињача у месту Полом и у месту Красан поље, те Братунац – Сасе.

Клизишта су активирана и у општини Лопаре где је директно угрожено више од 100 кућа, а око 200 становника је евакуисано.

Стално се повећава и број клизишта у општини Сребреница, где угрожавају некатегорисане путеве. Блокиран је пут Ђозе – Ораховица, док је путни правац Поточари – Печеште оштећен, јавила је агенција Фена.

...



СРБИН.ИНФО

Хиљаде Београђана на распродаји мокрих патика

РАСПРОДАЈА патика на Београдском сајму, које су услед назапамћених поплава у Србији покисле, изазвала је опште гужве и хаос испред хале где су људи чекали да их пусте унутра.Уобичајени кркрљанац, код оваквих акција, био је тик до реке Саве која се излила чак до бициклистичке стазе.

- Због ваше безбедности нећете бити пуштени унутра! Померите се пола метра! – чуло се испред Хале 9 на Сајму, где на стотине људи чека да купи патике.

На Сајму је на стотине људи похрлило да би узели обућу по знатно јефтинијој цени. Као и обично, кад су у Србији организоване распродаје, грађани су се “борили” за место код Сајма, који се налази тик до реке Саве која се излила чак до бициклистичке стазе.

- Наравно да се гурају кад су патике од десет хиљада снижене на две, и то само зато што су мало биле мокре – рекао је један од посетилаца Сајма који чека у реду.

Телеграф.рс

...



СРБИН.ИНФО

Преминуо Добрица Ћосић

Академик, један од највећих српских писаца и некадашњи председник СРЈ, Добрица Ћосић, преминуо је јутрос у 93. години.

Академик, један од највећих српских писаца и некадашњи председник СРЈ, Добрица Ћосић, преминуо је јутрос у 93. години.

Добрица Ћосић је рођен 29. децембра 1921. у Великој Дренови, код Трстеника.

Средњу пољопривредну школу похађао је у околини Неготина. У партизански покрет укључио се на самом почетку, 1941. године, где је био је политички комесар Ресавског партизанског одреда.

После рата завршио је Вишу политичку школу “Ђуро Ђаковић” у Београду.

Први роман “Далеко је сунце” објавио је 1951. године. То је књига с темом из Другог светског рата и револуције. Роман “Деобе”, објавио је 1961. Ћосићеви “Корени”, објављени 1954, је један од првих модерних српских романа.

Вишетомни роман “Време смрти”, објавио је од 1972. до 1975. године. Јунаци из “Корена” нашли су своје место у том роману о Првом светском рату, борби, страдању и трагедији српског народа.

Осамдесетих је објавио дела “Време зла”: “Верник”,”Грешник” и “Отпадник”.

Ћосић је књигу “Време власти” објавио 1995. године, од 2001. до 2008. у шест књига дневник “Пишчеви записи”, а “Време змија” 2009. године. Најновију књигу – дневник “У туђем веку” представио је почетком јуна ове године.

Добитник је бројних награда за књижевност у Србији и неколико књижевних награда у свету а три пута је номинован за Нобелову награду за књижевност, 1981, 1989. и 2011. године.

Читава његова јавна, књижевна и публицистичка делатност била је посвећена егзистенцијалним проблемима српског народа. Неретко је називан “оцем нације”, у позитивном, али и у пежоративном смислу.

У више наврата још шездесетих указивао је на егзодус Срба са Косова и Метохије због чега је годинама био политички анатемисан и искључен из јавног живота, потом је деценијама био нека врста политичког дисидента.

Успротивио се смени Александра Ранковића 1966. године, а 1984. је био међу оснивачима Одбора за одбрану слободе мисли и говора, који је бранио све противнике социјалистичке Југославије, без обзира на политичке ставове или националност.

Две године касније био је један од аутора Меморандума САНУ, у којем је анализирана тадашња ситуација у Југославији. Меморадум је наишао на бурне реакције у целој земљи.

Ћосић се сматра за идејног зачетника Српске демократске странке у Книну и истоимене странке у БиХ, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година.

За председника Савезне Републике Југославије, коју су, после распада бише СФРЈ, чиниле Србија и Црна Горе, изабран је 27. априла 1992. године. После само годину дана и сукоба са председником Србије Слободном Милошевићем, смењен је са те функције. Године 2000. прикључио се покрету Отпор, али је касније изјављивао да то не би учинио да је знао да је финансиран из иностранства. Ћосић је био и први српски интелектуалац који је отворено предлагао поделу Косова и Метохије још деведесетих година.

После 2000. објавио је дела Пишчеви записи, Српско питање, Писци мога века, Косово, Пријатељи, Време власти и Време змија.

Последњи Ћосићев роман Време змије изашао је 2009. године и у овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Члан Српске академије наука и уметности био је од 1970. године.

Реаговања на вест о смрти Ћосића

БЕОГРАД – Добрица Ћосић је “човек епохе коју је означио као људско добро, али и као власт, зло и змију”, изјавио је управник Библиотека Матице Српске и дописни члан САНУ Миро Вуксановић реагујући на вест о смрти познатог књижевника и политичара.

“Створио је мало моравско човечанство. Као писац ће бити памћен док је српског језика, међутим, као политичар ће трајати краће. И то је добро за укупну српску културу. Као човек је био пријатан, духовит и заводљив. Био је пророк, остварио се његов песимизам”, навео је Вуксановић.

Књижевник Милован Витезовић оценио је да Ћосићу припадају последње деценије 20. века.

“Као што је први део 20. века припао Бори Станковићу, као што је средина века припала Иви Андрићу и Милошу Црњанском, тако су последње деценије 20. века међу српским романописцима припале Добрици Ћосићу”, рекао је Витезовић.

“Он је до овог часа писао и био највећи живи српски писац. Дело му је импресивно, обимом и домашајима. Његови романи су најцеловитији и најуверљивији приказ свеобухватног живота Срба и њихове судбине у историји и политици друге половине 19. и целог 20. века”, истакао је Витезовић.

“Романи су велика галерија националних типова који су најчешће и пуни искази српског менталитета. Зато ко хоће да добро упозна Србе, упознаће их познавањем Ћосићевих јунака”, закључио је Витезовић.

Академик Матија Бећковић изразио је данас дубоко жаљење због смрти Добрице Ћосића, оценивши да је реч о великом епском песнику српског народа и језика и “најзначајнијем Србијанцу после Другог светског рата”.

“Наш заједнички пријатељ, Милован Ђилас рекао ми је једном приликом да је Добрица Ћосић најзначајнији Србијанац после Другог светског рата. Пошто је то казао неко позванији од мене да то каже, мени преостаје да му се придружим”, рекао је Тањугу Бећковић.

“Има дубоке симболике и у томе што се његова смрт поклопила са најновијом катаклизмом Србије коју је опевао”, доадо је Бећковић поводом смрти великог српског писца и политичара.

Легенда српског новинарства, публициста Слава Ђукић, аутор већ две књиге о Добрици Ћосићу рекао је у изјави Тањугу да је Ћосић “део историје српског народа” и подсетио на изузетну продуктивност писца који је радио до последњег дана.

“Боловао је од свих болести које се могу замислити, али је опстајао и продужио је живот који је био врло продуктиван”, казао је Ђукић.

Ћосић се “поистоветио са судбином свог народа” додао је он.

“Било је тренутака када је уживао, али и тренутака када је више патио, а за то није имао више разлога”, напоменуо је Ђукић.

Он је испричао да је Ћосића упознао одмах после рата и када су по његовим сопственим речима “обојица стигли у војничким цокулама у Београд” и да је њихов однос је био изузетно присан.

Рукопис који је управо припремио за штампу и који би требало да буде његова трећа књига о Ћосићу, садржи разговоре које су водили током вишедеценијских сусрета и у њему ће се опростити од свог пријатеља, рекао је Ђукић.

Новинар Радован Поповић, аутор двадесетак биографија највећих југословенских писаца изјавио је Тањугу: “Нисам срео већег писца на простору бивше Југославије, а једноставнијег”.

“О себи је вазда скромно говорио, иако је био сведок и саучесник у многим временима и догађајима”, рекао је Поповић.

“Ћосић је волео да нагласи да служи српском народу”, истакао је он, додајући да му је бескрајно захвалан на поверењу које му је указао када му је дозволио да напише његову биографију “Време писца” (досада три издања).

Вишеструко награђивани песник и произаиста Рајко Петров Ного је Тањугу поводом смрти Добрице Ћосића изјавио да је велики писац имао “одважности да проговори о крупним беспућима наше новије историје, способност да острасти и књижевно уобличи диспаратне идеје и моћ да оркестрира са мноштвом разноликих људских судбина”.

“Осведоченом епском снагом, Ћосић је импресивно мноштво својих ликова увео у наше време и њихове судбине осенчио дубином оне историјске вертикале која се неда забораву, која укида кратко памћење”, истакао је Ного.

Према његовим речима, оваква Ћосићева проза “ваљда и чини његову романескну творевину огромном броју читалаца истински узбудљивом”.

“Ако је Десанка Максимовић (умрла у 95. години) била та столетна словенска липа која је тешила Србе, ту пасторчад историје, Ћосић (умро у 93. години) је био тај столетни храст који је Србе и жалио и постиђивао и узнемиравао, не осврћући се нимало на оне који су га и у старости каменовали”, рекао је Ного.

Академик, песник Милосав Тешић говорећи о преминулом колеги по перу казао је да је Ћосић умро “са ореолом истинске националне величине”.

Према његовим речима, “ма из којег угла, ма из које идеолошке позиције сагледавали, књижевно, мислилачко и политичко деловање Ћосића, он је несумњиво незаобилазна појава у историји српског народа друге половине 20. века”.

“Његово свеукуопно дело јединствен је израз жртвовања за тај народ проистеклог из потпуне љубави према њему”, нагласио је Тешић, истичући да суе “његова драматична књижевна епопеја, а нарочито “Време смрти”, изузетна литерарна сведочанства о несрећама библијских размера које су пратиле нашу нацију током последњег столећа”.

Ћосић је, сматра академоик Тешић, “велики симбол жилавости и упорности Срба у борби за одржање у свирепом свету”.

“Уз потопску хуку српских река, напустио нас је Ћосић са очуваним достојанством најнападанијег српског писца”, закључио је Тешић.

(Новости, Танјуг)

...



СРБИН.ИНФО

У школама скраћени часови, уместо класичне наставе – разговори о поплавама

Настава за ђаке сутра ће почети само у оним школама у којима за то постоје могућности, трајаће 30 минута и ученици неће похађати класичну наставу, већ ће разговарати о узроцима и последицама поплава, као и о томе како могу да помогну угроженима, рекао је министар просвете Срђан Вербић гостујући на РТС.

- Настава сада није прироитет, приоритет је да се изборимо са последицама катастрофе. Сви ученици и наставници треба да буду део решавања целе ситуације, што пре треба наставити школску годину али не нужно тако што ћемо имати часове од по 45 минута. Сутра у свим школама у којима је могуће требало би да се организује настава, та одлука је на локалним самоуправама – рекао је Вербић.

Он је похвалио матуранте који се одричу прославе матуре и све друге ђаке и наставнике који активно помажу угроженима.

(РТС)

...



СРБИН.ИНФО

ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: Смена политичких елита на југоистоку Украјине

Криза у Украјини је дубока са неизвесним епилогом. Bез обзира на развој ствари у непосредној будућности, напетост на том подручју ћe потрајати, будући да је у питању сукоб интереса великих сила. За подељене украјинске народе и регије важну улогу у њиховој макар средњорочној будућности представљаће стасалост политичке и друштвене елите да га предводи.

У својој борби на Југоистоку проруска популација, која је тамо апсолутно већинска, суочава се и са кризом друштвене и политичке елите и недостатком лидерства. Током Перестројке и тамо се зачела плуралност, па су обновљени или зачети утицаји Руске православне цркве, руских дисидената, потом првих плуралних организација, покрета и најзад политичких странака. Међутим, далеко већи утицај тада новог времена био је у западном делу Украјине, где је деловала украјинска дијаспора, потпомогнута са запада, из Ватикана и глобалистичких центара за јачање украјинске самосвојности и потискивање руског идентитета. Током 90-тих и нарочито после 2000. године Југоисток се политички организује у оквиру обновљеног вишестраначја у независној Украјини, па су његове најјаче узданице постали реформисана Комунистичка партија (Компартија) и потом Партија региона.

УСПОН И ПАД ЈАНУКОВИЧА

Виктор Јанукович је временом изникао у свепризнатог лидера Југоистока, док је велику популарност имао, нарочито код нижих социјалних слојева, Пјотр Симоненко, лидер Компартије. Тајкуни, који су брзо настали у неолибералној приватизацији 90-тих, окренути су интересима свог бизниса а у политичком смислу то је најчешће било одржавање јединствене Украјине по мери глобалистичких центара моћи, а много ређе сарадња са Русијом и окренутост самом Југоистоку. Такође, Украјинска православна црква Московске патријаршије и ветеранска удружења из Отаџбинског рата били су стубови највећег дела маса Југоистока у очувању и стварању неког свог руско-украјинског идентитета. Са друге стране, била је приметна стална офанзива северозапада Украјине у наметању свеукрајинског и чак на моменте (то важи за Галичнике) антируског идентитета читавој земљи. За то време Југоисток је био у дефанзиви, што се видело и за време „наранџасте револуције“. После „наранџасте револуције“ и, паралелно с њом, новог све убрзанијег јачања Русије сазрева свест на Југоистоку о потреби организовања у парирању притисцима са северозапада.

После победе Јануковича и Партије региона почетком 2010. остаје утисак о инертности Југоистока, који је тада могао боље да штити своје интересе, али је и даље неговао хибридни украјински државни и проруски културни идентитет, чак без званичних захтева за регионализацијом земље. Догађаји с почетка 2014. и фебруарски пуч потпуно су сломили страначки врх Партије региона јер су њени најистакнутији политичари, попут Јануковича, Азарова и других, одстрањени из политике, а сама партија је од 186 посланика у Врховној ради, које је освојила на последњим изборима октобра 2012, спала на свега 103, колико наводно располаже ових дана. Један од разлога је и што је део посланика Партије региона изабран по мажоретском начину гласања (као угледни појединци) пред корупцијом, притиском, а често и уценама, прешао у друге посланичке групе под контролом тајкуна или су постали „независни посланици“.

Партија региона је за председничке изборе 25. маја била кандидовала Михаила Добкина, губернатора харковске области, а истакнути функционер Сергеј Тигипко самостално се кандидовао, што је учинио и популарни млади Олег Царјов. Царјов, један од ретких из Партије региона који се последњих година понашао тако да је стекао симатије Југоистока, није имао корупционашке афере иза себе нити је правио компромисе са пучистима, па ипак није добио прилику од партијеског врха да буде председнички кандидат иако су му све анализе јавног мњења давале веће шансе него Добкину и Тигипку. Царјов је онда формирао свој покрет, пријавио се за председничког кандидата и кренуо у кампању. Међутим, после више физичких насртаја на њега и његов штаб, где је три пута лакше а потом и теже повређен, повукао се из трке и постао неко ко повезује остатак старе политичке елите Југоистока са новом – побуњеницима и покретима који тамо настају у последњих месеци.

ТАЈНА УСПЕХА ОЛЕГА ЦАРЈОВА

Колико су тешки услови у Украјини и немогуће функционисање политичког система, показују и бројни насртаји на Компартију, њене лидере и посланике у Ради. Они су у стању притисака и перманентог линча од пучистичке власти у Кијеву. Врхунац тога било је повлачење (привремено) из рада Раде Партије региона, у чему се она консултовала са Компартијом. Партија региона је као разлог навела војно-полицијске операције на истоку земље, паралелно са гушењем слободе и демократског поретка. Готово је сигурно зато да ће се Добкин, кандидат Партије региона на председничким изборима, такође повући из трке.

Све то ствара утисак постепеног приближавања ставова унутар политичке елите Југоистока, која постаје солидарнија под притиском озбиљног угрожавања уставног поретка и основних права и слобода, иза кога стоје неофашистичке групе из западног дела Украјине и самог режима, који је прибегао насилном гушењу незадовољства у југоисточном делу земље. Међутим, вихор догађаја последњих месеци је десетковао врх политичке елите Југоистока. Нестали су многи бивши функционери из врха Партије региона и, у знатно мањој мери, Компартије. Са друге стране, стварање Доњецке Народне Републике довело је до стварања нове политичке странке на њеном подручју (Новорусије) и нових политичких лидера.

У осталим областима Југоистока остао је утицај Партије региона и Компартије, уз јављање нових регионалних лидера антимајдана. Истина, некад су то и локални функционери те две партије који су се са функција у регионалним и локалним органима власти, попут Харковске и Одеске области, ставили у функцију антимајдана и народних протеста. У Доњецкој Републици истакао се „народни губернатор“ Павел Губарев а у њеној новоформираној влади истакнута места заузимају лидери побуне, попут Дениса Пушолина (на слици у средини), Александра Бородаја, Игора Стрелкова (на слици доле) и других.

СУМРАК УКРАЈИНСКИХ ТАЈКУНА

Олег Царјов је данас најпопуларнији политичар Југоистока. Он је смогао храбрости да се отворено супротстави западноукрајинској концепцији, чији утицај је растао од почетка протеста. У време пуча, током фебруара и марта, предузео је низ самосталних потеза, све до издвајања из партије региона и стварања сопственог покрета и кандидовања за председничке изборе. Одлучног и харизматичног држања у немогућим условима, три пута су га напале погромашке банде десносектороваца. Пошто га је у Кијеву, после једне тв-емисије, напала маса неофашиста, напустио је председничку кампању, која је вођена у крајње тешким условима. Царјов је до данас кооптирао и координирао низ покрета, организација, страначких група и истакнутих појединаца у оквиру покрета за Југоисток. Представља мост који везује структуре са Југоистока које су у каквом-таквом односу према Кијеву и, са друге стране, према побуњеницима и антимајдановским покретом. Зато је озлоглашени тајкун Игор Коломојски, који је, према постојећим подацима, посебно одговоран за погром у Одеси, расписао је награду од милион евра за убиство Царјова. Царјовљеву кућу у Дњепропетровску девастирали су и разорили неофашисти.

Са друге стране, на Југоистоку је врло сумњиво било држање тајкуна. Они су готово листом подржали јединствену Украјину и режим у Кијеву. Ринат Ахметов, најбогатији Украјинац и магнат у Донбасу, противио се стварању Доњецке Републике, али је у последње време, суочен са плебистицитарном подршком становништва, тек нешто умекшао, али не и променио ставове. Већина губернатора које су именовале пучистичке власти у Кијеву су из редова тајкуна. Неки од представника новоформираних власти у Доњецку и Луганску су помињали могућност национализације тајкунске имовине. Тако би побуна на Југоистоку временом можда могла да добије и социјалну категорију.

Током фебруарског рушења легитимне власти у Кијеву снажно су уздрмане дотад владајућа Партија региона и њен партнер Компартија, које своје упориште у бирачком телу имају у проруском Југоистоку. Са друге стране, стварају се улични лидери побуне, ту је нова генерација Партије региона, а паралално с тим дошли су до изражаја и неки нови политичари, пре свега у Доњецкој и Луганској Народној Републици, настали као продукт оружане побуне. На тај начин је дошло до смене на врху политичке елите Југоистока.

После смене Јануковича као најистакнутијег политичког лидера Југоистока јавља се вакуум и још није јасно која би политичка личност могла да обједини већинске симпатије становништва проруског дела Украјине. У постојјећој констелацији снага чини се да се за сада Олег Царјов највише издваја.

У сваком случају, на Југоистоку, паралелно са превирањима, долази до обнављања, стварања и замене постојеће политичке елите, и то је процес који се развија и надограђује. Спремност на међусобну сарадњу представника политичке елите која је наслеђена и оне која се ствара на улици и у оружаним дејстивма важан је фактор који може да услови укупан успех Југоистока, који се већински опредељује да у постојећим превирањима у Украјини, обезбеди себи адекватну позицију у одбрани права.

(Нови стандард)

...



СРБИН.ИНФО