Ако још увек постоји неки уснули грађанин Србије који није свестан да смо сви ми убијени кобне вечери у Бајмоку и да се злочин није догодио некој „несрећној породици“, него свима нама понаособ и друштву у целини, грдно се вара. У овом тренутку нема пречег друштвеног и грађанског задатка у Србији за сваког самосвесног појединца, од притиска на надлежне органе и институције да, у што краћем року и што ефикасније, окончају судски процес поводом овог монструозног злочина са максималном казном коју закон предвиђа. Ипак, далеко важније и теже прегнуће које стоји пред здравим друштвеним снагама јесте борба за отворену, јавну дебату о повратку смртне казне у кривично законодавство Србије пошто је очигледно да свирепост и бездушје реалних злочина који се дешавају нису адекватно покривени актуелним законодавством. Гледајући у лице злочину и свој његовој страхоти и сам министар Стефановић изразио је жаљење над чињеницом да је смртна казна у Србији укинута. Немушто и жалосно звуче апели попут оног из Јукома да „не треба стварати атмосферу линча“, јер се овде не ради о атмосфери нити о линчу већ о трагичној чињеници да је један петнаестогодишњи живот угашен на најмрачнији могући начин. ...
СРБИН.ИНФО
