Следи ли после поплава српски „Њу дил”

Да ли би масовни јавни радови и радне акције заиста могли да буду део решења за санирање последица катастрофалних поплава које су задесиле нашу земљу? Ову могућност прва је најавила Јоргованка Табаковић, гувернерка Народне банке Србије. Рекла је да овај облик ангажовања незапослених не захтева волонтирање, већ могућност да се за тај посао обезбеде радни стаж и пензионо осигурање. – Било би добро да направимо нешто између радних акција и јавних радова који су преко потребни Србији – рекла је гувернерка у разговору за Танјуг. Ова могућност одмах је отворила неколико веома важних питања. Најпре то да ли наш буџет може да издржи те трошкове или би они били пoкривени донацијамакоје већ пристижу и онима које се очекују? Најпре треба рећи да у нашем комшилуку имају сличне предлоге. Хрватски завод за запошљавање обавестио је незапослене са подручја погођених поплавама у овој земљи да се пријаве за јавне радове. Плата која се нуди је око 460 евра бруто, а радници се траже на период од шест месеци. Код нас се о бројевима још не говори, али гувернерка је рекла да новац не би био непремостива препрека. – Има средстава да се овакве акције подрже, јер све што је улагање у изградњу и посао није трошак него инвестициона потрошња која само може да генерише нове и веће приходе у буџет – рекла је Табаковићева. Ваља указати да ово што предлаже она нису само волонтерске омладинске радне акције које су овде постојале у деценијама после Другог светског рата. Она је предложила делом плаћен ангажман, што буди асоцијације на Рузвелтов „Њу дил” из Америке тридесетих година прошлог века. Наиме, због тадашње економске кризе и великог броја незапослених, администрација председника Рузвелта донела је низ мера које су обухватиле до тада невиђено мешање државе у слободно тржиште и привреду, интервенционизам, јачу контролу банака и индустрије. А како је највећи проблем била незапосленост, „Њу дил” је подразумевао управо плаћене масовне јавне радове. Највећи су били у долини реке Тенеси где су изграђене хидроцентрале, бране, индустријска постројења. Сличних примера било је и у Шведској, која је такође прибегла јавним радовима како би се одбранила од кризе. Осим тога, и део Хитлерове политике били су масовни јавни радови. Запад се после Другог светског рата није враћао масовним јавним радовима, док су у бившој Југославији тек тада почеле омладинске радне акције. Највише их је било после 1946. године. Грађени су путеви, пруге, фабрике, уређивани и проширивани градови. Највећи подухват је изградња аутопута „Братство и јединство”. Деоница Београд–Загреб завршена је 1950, а саобраћајница које се протезала кроз целу бившу Југославију комплетирана је 1963. Радне акције настављене су шездесетих и седамдесетих година, а затишје је почело осамдесетих када су порасли дефицит и инфлација, и јавила се потреба за општом штедњом. Распадом старе Југославије, 1990. године, угасиле су се и омладинске бригаде, које су биле носилац омладинских радних акција. Данас нема ни политичара нити економисте који ће бити срећан уколико његова земља прибегне јавним радовима. Јер, то би значило да је ниво кризе и незапослености толики да других послодаваца сем државе готово да нема, или пак да су земљу задесиле велике катастрофе које се на други начин не могу санирати. Овдашњи економисти кажу да је тешко говорити о јавним радовима док држава не изађе са конкретним мерама, али углавном поздрављају овакав предлог. – Уколико имамо у виду ентузијазам људи у протеклим данима, податак […] ...



СРБИН.ИНФО