Искуство једног Американца – Како сам постао православац

Ја сам православни Американац. За многе и овде у Русији и у мојој отаџбини, тај израз, сасвим је могуће, звучи чудно. Али ствар је баш таква. И још више је чудније то што сам растао као „типични Американац“.

Васпитали су ме родитељи који су желели да њихов син у животу има више него они у своје време. У својим планирањима саставили су тачан план: ја сам требао ићи на универзитет, тамо добити „посебну“ професију која у коначном резултату треба да утврди моју будућу срећу и стабилност у животу.

Тада, као уосталом и сад, био сам уверен да су ми родитељи искрено желели само добро. И ето, одмах после завршетка универзитета, почео сам да тражим посао из своје специјалности-страни језици и литература. После неколико месеци примили су ме у Међународној банци реконструкције и развитка (боље познатија као Светска Банка) у Вашингтону. Добио сам место о којем је маштала већина Американаца. Имао сам добру плату, банка ми је платила све порезе и одмах ми је била представљена и могућност петонедељног одмора (тада кад је већина американаца који су почињали да раде добијала право на само две недеље!), бесплатна медицинска услуга и друге материјалне повластице. Укратко говорећи, са двадесет две године „задобио“ сам посао који ме је материјално обезбеђивао читав живот. У то време сам посећивао баптистичке скупове и себе сматрао истинским хришћанином. Протестантизам ми је у многоме помогао: читали смо Библију и појединачно, озбиљно изучавали Јеванђеље. Ја сам волео и музику и певање који су ми помагали да осећам јединство са другим верницима.

Протестантизам у Америци је окренут више ка светској слави и богатству и нови посао у Светској Банци хармонично је одговарао мојој представи о срећи. Идеја духовног подвига и ношења свога крста је нешто страно протестантској етици. Говорили су ми: „Христос хоће да ти будеш срећан и успешан“. Све се то чинило у потпуности логично: ако ме је Христос стварно волео, онда је Он наравно хтео, да ја будем успешан и срећан. Уз то, код протестаната је био високо развијен осећај заједништва, заједнице. Време проведено са њима дало ми је први, иако мало површан, али дечије искрен, осећај хришћанске љубави.

Прве године рада у Светској Банци занимао сам се оним што ми се највише свиђало-састајао се са људима из различитих држава и напредовао у страним језицима. Но, мом удобном животу није било суђено да се продужи дуго. Једна девојка, познаница са универзитета, прешла је да живи у Вашингтон. Потрага за дубљим схватањем суштине хришћанства довели су је међу групу младих, искрених хришћана, који нису припадали ни једној деноминацији већ су просто, покушавали да служе Богу, помажући својим ближњима, схватајући тако духовни призив да следе за Христом. Моја другарица је са мном често говорила о животу тих људи. У почетку сам је слушао са интересовањем али сам ускоро у њеној причи осетио угрожавање моје личне слободе: то чиме су се занимали ти људи захтевало је самоодрицања и никако није одговарало мојој слици „угодног“ света. Била ми је у потпуности довољна моја „религија успеха“ и ускоро сам почео љутито да нападам на извор њене радости. Никако се нисам саглашавао ни са чим од онога што ми је говорила и трудио сам се да посејем сумњу у њено срце. Сада, сагледавајући прошло, могу да кажем да сам то радио не из зле намере, већ, више из страха. Христос је већ куцао на врата мога срца, али ја још нисам био спреман да Га примим.То је био другачији Христос од онога са којим сам одрастао. Осетио сам угрожавање мог светског комфора од стране Његовог Крста, који је стајао испред мене. Ужасно сам се љутио на тај покушај рушења моје личне среће и искориштавао сам сваку могућност да би исмејао просту веру моје другарице. Но, најзачуђујуће је било то, што њу ово уопште није погађало. Она је продужавала да стреми ка Христу, тада када сам ја тражио утеху у свету. Између нас је стала нека духовна преграда. Осећао сам се духовно изоловано од ње и кривио сам Бога за то. Јер, ја сам Га такође волео. Ја сам Га волео читав мој живот, у крајњој мери, тако сам макар мислио. Али зашто ми је било тако лоше? Да би некако заменио осећај духовне радости, прибегавао сам светским потрагама за срећом. Моји напади су постајали све агресивнији. Ништа слично се раније са мном није дешавало и сȃм нисам схватао, зашто сам се тако сурово понашао према њој. Нисам хтео да имам ништа заједничко са том хришћанском групом која је стала између нас. Уистину, страх може натерати човека да ради чудне ствари.

Једном ми је другарица рекла да се спрема да крене у Пенсилванију да посети своју познаницу. Док је није било у Вашингтону, са мном се догодило нешто што не могу никада заборавити. Био сам кући и решио сам да читам Библију. Тог тренутка, када сам је узео, захватило ме је некакво неописиво и потпуно неочекивано осећање надахнућа. У тим тренутцима сви моји страхови, сва моја противљења и осећај усамљености су ишчезли. Појавила се веома јака жеља да будем са тим људима. На крају, после три године у Светској Банци, одрекао сам се мог удобног живота и светских утеха, те, ступио у групу младих хришћана, који су се пре седам година обратили у Православље.

Сећајући се година учења у универзитету, не могу да не поменем незаборавну жену-Веру Григоревну Усенко, која је била једна од мојих професора руског језика. Као да је јуче било, јасно се сећам како ме одводи на страну после предавања и говори ми: „Код нас овде сваке недеље има Православно Богослужење. Ти би требао отићи. Служба је прелепа. Ми стојимо по три сата!“. Ноге су ми се побуниле већ од саме помисли на стајање од три сата на некој служби. Нисам отишао у цркву. Мислим да једноставно нисам био спреман. Но, поражавајуће је, како ми је тајанствено, мој будући пут већ био показан… Нисам постао православац у својој отаџбини Америци него у Холандији, где сам провео дванаест година живота. Да би некако преживео радио сам као типограф у великом међународном издавачком предузећу у Амстердаму. Почео сам да учим холандски језик и после три године добио повишицу, поставши преводилац директора предузећа. Холандија је једна од најконфорнијих земаља у свету. Сиромаштво, онако као у већини других земаља, тамо практично не постоји, а материјални живот превише често личи на бајку. Али, једном сам добио писмо од православног јеромонаха из Америке. Он је чуо да знам руски језик и упитао ме да ли бих могао превести неколико важних православних текстова на енглески. Предлог ме изненадио, зато што готово ништа нисам знао о Православљу, али сам био рад због могућности да поново радим са руским језиком и пристао сам да преводим. Послали су ми књиге о оптинским старцима, Житије старца Исидора из Гетсиманског Скита, који се налази поред Сергијевог Посада и Богословско дело архиепископа Теофана Полтавског, духовника последње Царске породице.

Дању сам радио као преводилац у холандској агенцији, те сам стога, преводима са руског могао посвећивати само неколико сати ноћу. И тада, полако али сигурно, почео ми се откривати нови свет. Незадовољан због оскудне лексике, која ми је била потребна, почео сам посећивати православне цркве у Холандији, те, руске манастире и цркве у Француској, старајући се да сазнам колико је могуће више православних речи.

Мало помало, моје се срце почело мењати и ускоро сам се крстио у Православној Цркви. Тако сам на крају стекао оно за чим је истински чезнула моја душа. Наједном сам се нашао сједињен са ненарушеном хришћанском традицијом, старом две хиљаде година. Чак ни сада не могу веровати да се све ово баш мени догодило. И како после тога говорити да чуда не постоје! Протестантизам је био само почетак мога обраћења у истинску веру, али управо кроз њега ја сам пришао Православљу.

Ускоро је мој „удобни живот“ поново постао неиздржљив. Знао сам да је потребно учинити неки одлучујући корак, како бих сачувао стечено унутрашње богатство. Три године после крштења, шокирао сам свог управника изјавом да се спремам напустити своје радно место, након дванаест година проведених у фирми, ради тога да бих се вратио у Америку и живео у руском православном манастиру у планинама северне Калифорније-без струје, воде, телефона-укратко, без сваке комфорности. Али то време, проведено у манастиру, било је најлепше у мом животу.

После пола године живота са монасима, игуман ме упитао да ли би хтео да предводим групу православних американаца како би отворили у Русији мање представништво, у циљу издавања православне литературе, ради помоћи Русима који желе сазнати нешто више о својим православним коренима. Тако сам се и нашао у Русији. Збило се то 1992. године.

Па, иако су услови мог живота данас далеко од комфорта, који сам имао на Западу, ја сам искрено, много више срећнији данас, него онда, када сам био окружен свим удобностима савременог живота. Страдање и самоодрицање налазе се у срцу хришћанства и непрестано нас подсећају на Исусове речи да Његово Царство није од овога света.

(magacin.org)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1ld0hwZ

Хедонизам и ренесанса у Србаља

(Драган Томић)

Питање НВО-овова у Србији је горуће питање. И ако неки, попут цењеног Павкова, генезу ове врсте паразитизма виде у наслеђу комунизма и идеологије СФРЈ, ја се не слажем са таквом констатацијом, већ сматрам да је то само једна од итерација истог проблема који постоји још од самог настанка Србије. Ради се,наиме о дубоко увреженом погледу на свет који у свом корену има хедонизам из кога изниче стабло снобизма и даје плод опортунизма. Хедонизам,снобизам и опртунизам јесу три основне компоненте из којих је саздана свака елита у Србији, било да је владина или не владина. Стога данас, бавићу се са њима.

Хедонистичка природа Србина, произилази из “слабе вере”, тачније произилази из покушаја да се пагански култ природе, оличен у шуми подчини хришћанству, при чему се десило то да уместо да се паганизам христијанизује, дошло је до паганизације хришћанства. Паганизација хришћанства, пре свега огледа се у слепом веровању у човекову подређеност “вишој сили”, то јест, у не веровању у човека и његове способности, као и моћ да утиче на сопствени живот. Дакле у основи овог веровања јесте веровање у немоћ тј у не-моћ. Како овакво схватање живота је дубоко нихилистичко и песимистично, оно је хаотично и самим тим анархично. Међутим пре свега овакво схватање живота јесте пре свега супротно самом животу, јер га негира те тако жеља за животом почиње да се изједначава са жељом за моћи. Живот и слобода су тада могући једино ако се поседује моћ и ту долазимо до обрта, када дубоко веровање у не-моћ ствара жељу за моћи као једином могућем облику постојања и самим тим и живота.

На овом месту, правилно закључује ДРП, источни човек, у овом случају Србин, није у стању да схвати демократију, већ он обожава моћ а не право. Њему моћ даје право а не обратно.

Моћ која произлази из веровања у не-моћ, међутим јесте јалова моћ.Она није у стању да се умножава и расте, већ сву своју енергију користи за пуко само одржање. Она није у стању да се умножи јер је сама њена основа не-моћ, дакле да би постојала она мора постојати у окружењу које дубоко верује у не-моћ, што чини да она остане ограничена и затворена унутар носиоца моћи. Моћ базирана на не-моћи, није у ствари моћ, већ је одсуство моћи, при чему моћ постоји једино ако је окружење немоћно, тј немоћ окружења постаје моћ.

У неку руку, моћ која проистиче из немоћи јесте заправо одсуство немоћи, празан простор, вакум а не концентрација моћи и управо у томе се огледа сва јаловост елите у Србији.

Све ово чини да су носиоци моћи увек ексклузивни и увек отуђени од реалности, херметички затворени у свом свету моћи. Они константно бране тај “мехур” у коме нема немоћи и посвећени су само једном циљу, одржању и очувању мехура у коме живе и управо та посвећеност очувању спрчава ширење моћи.

Хедонизам у оваквој поставци, јавља се као реакција на нихилзам и песимизам и он је пре свега ескапистички у својој природи. Ескапистички хедонизам тада постаје начин живота како за немоћне тако и за моћне, јер једино тако сам живот је могућ у таквом нихилистичком окружењу, јер једино ескапизам даје наду, која се јавља као главна сила за одржање живота.

У случају Србаља, ескапистички хедонизам развио је једну опасну тенденцију а то је склоност ка веровању у утопију. Тај магични свет у коме је све идеално и савршено, у коме нема разлога за страх и у коме коначно сви могу да се опусте и уживају у својим хедонизмима, јесте конструкт толико моћан и заслепљујући да мути разум јер почива на страху тј на сопственој негацији и на основу те аутодеструктивне црте он гради нешто више и боље, међутим како почива на сопственој негацији све што гради је унапред осуђено на пропаст. Да ствар буде још гора, пропаст тих огромних улагања он онда види као доказ да је веровање у сопстену ништавност и сопствену негацију исправно и са сваким поразом његова вера је све јача. Јача вера рађа јачу наду која онда ствара још већи ескапизам и хедонизам и при свакој итерацији улог је све већи и већи и утопистички циљ је све градниознији и грандиознији.

До потпуног само уништења, кога смо сведоци данас.

(prevrat.com)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1qTJe2a

Зашто Бог чува Русију (докази)

(Игор Пшењичњиков)

Где су сви наши непријатељи – џингис канови, наполеони, шведски, пољски и литвански краљеви, хитлери? Нико од њих није на списку победника Русије. И не постоји такав списак. И никад и неће постојати! Зашто? Зато што Бог чува Русију.

Зашто волим Русију? Шта ту има да се мудрује! Питај сваког Руса, он ће ти једноставно и кратко одговорити: зашто што је то моја родна земља, зато што су овде живели моји преци, зато што је она једноставна, простодушна и нелукава. И премила у својој једноставности.

Али, мислим да сви ми не волимо Русију само због тога.

Негде у најскривенијим углићима наше свести крије се схватање да се наша љубав према родној земљи не заснива само на љубави према завичајним пејзажима и поштовању према великој историји, какву нема сваки народ.

Наша љубав према историји заснована је на томе што наша родна земља иде путем Истине, чак и ако ће због тога бити прогоњена и омрзнута од стране целог света. Несумњиво је да постоји нешто мистично у томе што је Русија кроз године и векове, кроз тешкоће комунистичког безбожништва, кроз бол и крваве ратове ишла и иде путем Истине.

Волим Русију зато што сматрам да је за мене част да будем међу онима који су вековима градили моју земљу, проливали за њу крв, улагали душевне и физичке снаге у њено добро, молили се за њу.

Ја желим да будем међу тим јунацима, познатим и заборављеним, желим да будем део свог народа, који спаја зајеничка историја, заједничка бескрајна земља, заједнички величанствени и моћни руски језика и, оно што је најважније, зеједничко стремљење ка Христу.

Волим Русију зато што верујем да Христос чува и благосиља и моју родну земљу, води је ка очишћењу и светости путем тешкоћа и лишавања. Верујем да ће Христос спасити Русију.

Мислим да тај процес спасења није нешто што има свој крај. Тај процес је растегнут у времену и завршиће се тек другим доласком Спаситеља, јер спасење није потребно само нама, који тренутно живимо, већ и поколењима Руса која ће доћи после нас. То, чини ми се, значи да ни ми, ни наша деца, ни деца наше деце не треба да очекујемо комфор и изобиље, мир и тишину.

Ми, Руси, и сви други народи који живе у Русији – сви ћемо погинути од ситости. Долази ми помисао да Господ наш народ, спасавајући га, никада неће потпуно избавити од тешкоћа и туге и никад му неће дозволити да живи у ситости и изобиљу.

Да ли због тога треба багателисати спољно благостање Русије? Апсолутно не!

Треба радити за добро свог народа, треба уређивати живот, треба градити фабрике и вадити руде, треба рађати и одгајати децу, јачати наше једине савезнике – армију и ратну флоту. Једном речју, треба радити за Русију, што се каже, треба радити оно што смо дужни да радимо, а даље – шта Бог да.

Волим Русију и зато што је непобедива. Погледајте уназад, у историју. Где су сви наши непријатељи – џингис канови, наполеони, шведски, пољски и литвански краљеви, хитлери? Нико од њих није на списку победника Русије. И не постоји такав списак. И никад и неће постојати! Зашто? Зато што Бог чува Русију.

Нека наши непријатељи то не забораве. Нека и не помисле да нас пипну! Иако Запад већ води рати против нас, ратове новог типа – информационе и економске.

Уверен сам да ће и у информационом и економском рату победа бити наша, зато што победи увек онај на чијој је страни Истина. И ма колико се увијала лукава змија америчко-европске пропаганде, њен срамни и тешки коначни пораз је предодређен.

Какав је то човек Рус?

Ево шта је о томе писао велики руски мислилац Иван Иљин: „Бити Рус не значи само причати руски. Већ значи – доживљавати Русију срцем, гледати с љубављу на њену драгоцену посебност и на њену у целој светској историји непоновљиву јединственост, схватити да је та издвојеност Дар Божији дат самим руским људима, а у исто време — путоказ Божији који треба да заштити Русију од претензија других народа и за тај дар тражи слободу и самосталност на земљи.

Бити Рус значи посматрати Русију у Божијем светлу, у њеном вечном ткиву, њеној непролазној супстанци и с љубављу је прихватати као једну од главних и заветних светиња свог личног живота. Бити Рус значи веровати у Русију онако како су у њу веровали сви велики Руси, сви њени генији и градитељи”.

Тешко да се може боље рећи. Овде би се могла ставити тачка. Али, од вишка љубави према родној земљи, која гори још више данас, када моју земљу покушавају да понизе и преваре наши западни „партнери”, разум никако да се смири и тражи да каже још нешто што је, мени се чини, важно.

Покушајте да сагледате Русију у њеној историјској величини, кроз наслаге векова, и видећете да Русија иде невероватним и спасоносним путем, потпуно другачијим од свих светских путева. И не дај нам, Боже, други пут! Зато што ја верујем да је управо то тај пут спасења.

Да ли је мало добрих и интересантних земаља? Не, много их је.

Био сам на разним путовањима, далеко од родне земље, и не престајем да се дивим лепоти пејзажа, стваралаштву различитих народа, њиховој култури и језику. Причам неколико европских језика. Слава Богу, Он ми је дао такав дар и уз то још такав посао због чије природе сам дуго живео и радио у различитим земљама, где су остали многи моји пријатељи и где сам оставио делић свога срца. И тек проникнувши у дубине других језика и у културе других народа, могао сам, чини ми се, да у потпуности и истински схватим безграничну дубину и богатство мог матерњег језика и културу коју су вековима стварали наши преци.

Па, и само због тога не могу а да не волим Русију!

Треба позивати друге народе да постану део Руског света. Не вући их силом за собом, већ позивати. Ко неће, нека живи на свој начин. Што се каже, не можеш натерати неког да те воли.

Господ све позива на спасење. Не одазивају се, истина, сви. Тако и Русија треба да опонаша Христа – да зове к себи, да позива да се буде наш брат и пријатељ, али не да тера. Ко хоће да буде део „глобалне” демократије по западном узору , нека буде. Ко хоће да буде с Русијом – нека изволи.

Већ су многи приметили – то није ни тешко схватити – да се свет у наше време поделио на две империје. Као прво, на империју која, на челу са Сједињеним Америчким Државама, иде путем који не води никуда. Та империја је најбројнија. Она обједињује земље и људе, који понизно, бојажљиво и лукаво гледају у уста Вашингтона. САД дрско газе интересе чак и својих европских савезника, а ови – после новог америчког ударца по њиховом самољубљу и части – све гутају, не мрштећи се.

Постоји и друга Империја. То је империја Добра. То је Руски свет с Русијом као авангардом и малобројни који иду за Русијом у вери да ће се спасити од царства лажи и смрада, које је успоставило власт на већем делу планете.

У тим околностима – како је могуће не волети Русију? Како је могуће не волети Русију, ако ван њених граница постоји много земаља и народа који с вером и надом гледају у нас као на своје једине спасиоце од хегемоније Западног света који се занео у својој охолости?

Само човек безнадежно помраченог ума може да не види безочну лаж, цинизам и дрскост – те деривате неизмерне охолости – на којима је заснована политика Сједињених Држава. Вероватно све то виде и многи у Европи и у другим деловима света, али их везаност за богатство и „благодети цивилизације” у виду рачуна у банкама, којима званични Вашингтон може да затвори приступ у било ком тренутку, држи у табору „демократског света”.

У реду, господо, али некад ћете свеједно морати да направите коначни избор.

Волим Русију. Верујем у њу. Знам да ће нам бити тешко, зато што смо у мањини. Али, знам да нећемо пропасти. „Чега да се плашимо? – говорио је преподобни Серафим Саровски. – С нама је Бог”. Сам Господ нам је оставио речи утехе: „Не бој се, мало стадо” (Лк.12:32).

Волим Русију! Русију воли сваки човек који искрено верује у Бога, ко тражи лично спасење са Христом и коме рачун у банци не значи више од прашине.

(Двери)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1qTJb6m

ДВЕРИ: Мала матура – Нови проблеми

Неопходно је да се у идућој школској години припрема полагања мале матуре обави студиозније, са освртом на све битне детаље како се ученици не би доводили у заблуде, страховали и на крају лоше урадили тест.

Организација полагање мале матуре у основним школама последњих година привлачи велику пажњу јавности. Још није избледео прошлогодишњи скандал изазван крађом тестова. Поред бојазни да нешто слично може да се понови, ове године се појавио нови проблем. Наиме, поред тестова из српског језика и математике, сада се уводи трећи, тзв. композитни тест састављен од питања из пет предмета. Током школске године било је више расправа о том тесту, што у медијима, што између родитеља и представника Министарства просвете јер су родитељи у страху да би то могао да буде превелики терет за децу.

Полагање завршног испита је свакако потребно због великог броја „вуковаца“ и због потребе да се сагледа знање ученика, али би ове године, због обезбеђења регуларности, требало да се организује мало другачије. Тренутно постоје два велика проблема:

- Постоји више уџбеника из свих предмета, а не зна се да ли ће питања бити постављена на основу градива из свих уџбеника или само из појединих;

- Београдски ученици су морали да враћају уџбенике из претходних година на крају школске године, пошто су их добили на „реверс“ од градских власти. Тако сада немају уџбенике из ранијих разреда који су им неопходни да би поновили градиво.

Да би се ови проблеми превазишли, и да би први већи животни испит генерације рођене 1999. године био регуларан, потребно је да се хитно донесу следеће мере:

Да питања буду састављана на основу градива које се сигурно налази у свим одобреним уџбеницима;

Да се за ову годину за мале матуранте у Београду обезбеде уџбеници из претходних разреда, само за припрему полагања.

Уколико ово није могуће, потребно је да се из пет нових предмета постављају позната питања, из већ одштампане збирке задатака.

Неопходно је да се у идућој школској години припрема полагања мале матуре обави студиозније, са освртом на све битне детаље како се ученици не би доводили у заблуде, страховали и на крају лоше урадили тест.

(Двери)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1eHaHlo

Украјина: Украјински граничари забрањују Русима улазак у земљу (Из часа у час)

13:18 Пушков: ПССЕ кренула ка ивици европске политике

Лишивши Русију овлашћења, Парламентарна скупштина Савета Европе (ПССЕ) кренула је ка ивици европске политике јер решавање украјинске кризе није могуће без учествовања Москве, изјавио је у петак председник Комитета Државне думе Русије за међународна питања, Алексеј Пушков.

10. априла је ПССЕ искључила Русију, до краја 2014. године, из руководећих органа организације због припајања Крима. Руска делегација је у знак протеста напустила салу за заседање.

Данас ће Државна дума Русије размотрити немогућност наставка дијалога у оквиру ПССЕ, док трају санкције Русији.

12:47 Немачки политичар сматра да су НАТО акције погрешне

Акције НАТО-а, у условима украјинске кризе су погрешне, изјавио је данас у интервјуу за немачке новинаре заменик председника Слободне демократке партије Немачке, Волфганг Кубицки.

Он сматра да је ”контрапродуктивна и изузетно опасна чињеница да НАТО премешта своје снаге ка такозваним источним границама, у чему учествује Бундесвер”.

Кубицки је такође позвао на активирање дијалога са Русијом. ”Веома високи степен подршке Руса политици председника Русије, Владимира Путина треба да нас натера да се замислимо”, – нагласио је он.

17. априла прес служба НАТО-а је саопштила да Алијанса шаље 5 бродова у Балтијско море како би подржала своје источно-европске савезнике.

11:30 Обама: Женева је дала наду за дипломатско решење украјинске кризе

Састанак четири стране у Женеви показао је да могућности за дипломатско регулисање ситуације у Украјини као и раније постоје, изјавио је у четвртак на прес конференцији у Белој кући председник САД, Барак Обама, коментаришући резултате преговора министара спољних послова Русије, Украјине, САД и ЕУ.

Обама је окарактерисао резултате преговора четири стране као ”трачак наде”. Према његовим речима, САД не разматрају војну варијанту регулисања кризе.

Обама је позвао Русију да искористи свој утицај како би се успоставио ред у Украјини.

10:40 Москва тражи од Кијева објашњење о ограничењу уласка Руса у земљу

Москва тражи од Кијева званично објашњење када су у питању нова ограничења уласка Руса у земљу и не искључује примену мера као одговор на то, саопштило је Министарство спољних послова Русије.

Раније је Погранична служба Украјине ограничила улазак у земљу држављанима Русије мушког пола, узраста од 16 до 60 година. Ограничење се односи и на грађане Крима. Додатне мере контроле се уводе и када су у питању жене узраста од 20 до 35 година из Крима и Севастопоља.

Особе из наведених категорија могу да уђу на територију Украјине али само ако добију посебну дозволу на граници.

10:20 За 80 Руса у последња 24 сата забрањен улазак у Украјину

Зa више од 80 Русa је одбијен улазак у Украјину током последња 24 сата, каже Интерфакс, позивајући се на авио компаније са летовима за Украјину.

Украјинске власти саопштиле су без преседана ограничења путовања руских грађана у четвртак. Свим мушкарцима старости између 16 и 60 који путују без породице су сада забрањени уласци у земљу.

Многи од њих у источној Украјини су забринути одлуком, која би могла да их одсече од рођака и пријатеља у Русији.

09:40 Мариопол – Довожење војника хеликоптерима

09:20 Генерални секретар УН поздравља исходе преговора у вези Украјине

Генерални секретар УН, Бан Ки Мун поздравља резултате преговора четири стране о ситуацији у Украјини, који су одржани у Женеви, 17. априла.

У саопштењу, које је објављено у његово име, наводи се да су учесници састанка – Русија, Украјина, САД и ЕУ успели да се договоре о неколико конкретних, хитних корака који су усмерени на смиривање ситуације и тражење мирног решења кризе.

Бан Ки Мун сматра да ће све стране показати озбиљне намере да наставе узајамну сарадњу уз испуњавање постигнутих договора.

09:10 Путин и Ердоган разговарали о Криму

Председник Русије Владимир Путин и премијер Турске Реџеп Тајип Ердоган су разменили мишљења о питањима у вези са припајањем Крима Русији, укључујући и питања везана за кримско-татарску заједницу, саопштила је прес-служба Кремља. Разговор је одржан на иницијативу турске стране.

У прес служби су рекли да су размењена мишљења о актуелним питањима руско-турске сарадње, укључујући и узајамну сарадњу у енергетској сфери.

09:00 Новинар „Слободе“ ризикује да изгуби посао због коментара о Криму

Прашко седиште „Радио Слободе“ је одстранило са посла на месец дана без плате приликом евентуалног разговора о враћању на посао новинара Андреја Бабицког, који је на интернет публикацији подржао позицију Русије о Криму.

Повод за кадровску одлуку је био коментар у личном блогу на сајту „Ехо Кавказа“, чији је главни уредник Бабицки. Он је, између осталог, изјавио да је Русија имала право да заштити становништво Крима. Он је истовремено написао и да права мањине, која није сагласна са позицијом руских власти, морају бити заштићена.

Бабицки ради на „Радио Слобода“ 25 година.

08:50 45 Руса није пуштено у Украјину, укључујући жене са децом

Украјински граничари су вратили у Русију 45 Руса, који су путовали возом и хтели да на Васкрс посете своје рођаке у суседној земљи.

Улазак је забрањен чак деци и женама, саопштио је представник граничне управе ФСБ. Према његовим речима, понижавајућа ситуација за руске грађане се одвијала према следећем сценарију: када је воз стигао у Харков, Русима су проверили пасоше. Међу онима, којима је забрањен улазак је било 5 жена, а неке су биле и са децом. Објашњење забране уласка је звучало чудно и невероватно: „Нема сврхе за боравак у земљи“.

(Глас Русије, Восток)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1qTBopd