Зашто Бог чува Русију (докази)

(Игор Пшењичњиков)

Где су сви наши непријатељи – џингис канови, наполеони, шведски, пољски и литвански краљеви, хитлери? Нико од њих није на списку победника Русије. И не постоји такав списак. И никад и неће постојати! Зашто? Зато што Бог чува Русију.

Зашто волим Русију? Шта ту има да се мудрује! Питај сваког Руса, он ће ти једноставно и кратко одговорити: зашто што је то моја родна земља, зато што су овде живели моји преци, зато што је она једноставна, простодушна и нелукава. И премила у својој једноставности.

Али, мислим да сви ми не волимо Русију само због тога.

Негде у најскривенијим углићима наше свести крије се схватање да се наша љубав према родној земљи не заснива само на љубави према завичајним пејзажима и поштовању према великој историји, какву нема сваки народ.

Наша љубав према историји заснована је на томе што наша родна земља иде путем Истине, чак и ако ће због тога бити прогоњена и омрзнута од стране целог света. Несумњиво је да постоји нешто мистично у томе што је Русија кроз године и векове, кроз тешкоће комунистичког безбожништва, кроз бол и крваве ратове ишла и иде путем Истине.

Волим Русију зато што сматрам да је за мене част да будем међу онима који су вековима градили моју земљу, проливали за њу крв, улагали душевне и физичке снаге у њено добро, молили се за њу.

Ја желим да будем међу тим јунацима, познатим и заборављеним, желим да будем део свог народа, који спаја зајеничка историја, заједничка бескрајна земља, заједнички величанствени и моћни руски језика и, оно што је најважније, зеједничко стремљење ка Христу.

Волим Русију зато што верујем да Христос чува и благосиља и моју родну земљу, води је ка очишћењу и светости путем тешкоћа и лишавања. Верујем да ће Христос спасити Русију.

Мислим да тај процес спасења није нешто што има свој крај. Тај процес је растегнут у времену и завршиће се тек другим доласком Спаситеља, јер спасење није потребно само нама, који тренутно живимо, већ и поколењима Руса која ће доћи после нас. То, чини ми се, значи да ни ми, ни наша деца, ни деца наше деце не треба да очекујемо комфор и изобиље, мир и тишину.

Ми, Руси, и сви други народи који живе у Русији – сви ћемо погинути од ситости. Долази ми помисао да Господ наш народ, спасавајући га, никада неће потпуно избавити од тешкоћа и туге и никад му неће дозволити да живи у ситости и изобиљу.

Да ли због тога треба багателисати спољно благостање Русије? Апсолутно не!

Треба радити за добро свог народа, треба уређивати живот, треба градити фабрике и вадити руде, треба рађати и одгајати децу, јачати наше једине савезнике – армију и ратну флоту. Једном речју, треба радити за Русију, што се каже, треба радити оно што смо дужни да радимо, а даље – шта Бог да.

Волим Русију и зато што је непобедива. Погледајте уназад, у историју. Где су сви наши непријатељи – џингис канови, наполеони, шведски, пољски и литвански краљеви, хитлери? Нико од њих није на списку победника Русије. И не постоји такав списак. И никад и неће постојати! Зашто? Зато што Бог чува Русију.

Нека наши непријатељи то не забораве. Нека и не помисле да нас пипну! Иако Запад већ води рати против нас, ратове новог типа – информационе и економске.

Уверен сам да ће и у информационом и економском рату победа бити наша, зато што победи увек онај на чијој је страни Истина. И ма колико се увијала лукава змија америчко-европске пропаганде, њен срамни и тешки коначни пораз је предодређен.

Какав је то човек Рус?

Ево шта је о томе писао велики руски мислилац Иван Иљин: „Бити Рус не значи само причати руски. Већ значи – доживљавати Русију срцем, гледати с љубављу на њену драгоцену посебност и на њену у целој светској историји непоновљиву јединственост, схватити да је та издвојеност Дар Божији дат самим руским људима, а у исто време — путоказ Божији који треба да заштити Русију од претензија других народа и за тај дар тражи слободу и самосталност на земљи.

Бити Рус значи посматрати Русију у Божијем светлу, у њеном вечном ткиву, њеној непролазној супстанци и с љубављу је прихватати као једну од главних и заветних светиња свог личног живота. Бити Рус значи веровати у Русију онако како су у њу веровали сви велики Руси, сви њени генији и градитељи”.

Тешко да се може боље рећи. Овде би се могла ставити тачка. Али, од вишка љубави према родној земљи, која гори још више данас, када моју земљу покушавају да понизе и преваре наши западни „партнери”, разум никако да се смири и тражи да каже још нешто што је, мени се чини, важно.

Покушајте да сагледате Русију у њеној историјској величини, кроз наслаге векова, и видећете да Русија иде невероватним и спасоносним путем, потпуно другачијим од свих светских путева. И не дај нам, Боже, други пут! Зато што ја верујем да је управо то тај пут спасења.

Да ли је мало добрих и интересантних земаља? Не, много их је.

Био сам на разним путовањима, далеко од родне земље, и не престајем да се дивим лепоти пејзажа, стваралаштву различитих народа, њиховој култури и језику. Причам неколико европских језика. Слава Богу, Он ми је дао такав дар и уз то још такав посао због чије природе сам дуго живео и радио у различитим земљама, где су остали многи моји пријатељи и где сам оставио делић свога срца. И тек проникнувши у дубине других језика и у културе других народа, могао сам, чини ми се, да у потпуности и истински схватим безграничну дубину и богатство мог матерњег језика и културу коју су вековима стварали наши преци.

Па, и само због тога не могу а да не волим Русију!

Треба позивати друге народе да постану део Руског света. Не вући их силом за собом, већ позивати. Ко неће, нека живи на свој начин. Што се каже, не можеш натерати неког да те воли.

Господ све позива на спасење. Не одазивају се, истина, сви. Тако и Русија треба да опонаша Христа – да зове к себи, да позива да се буде наш брат и пријатељ, али не да тера. Ко хоће да буде део „глобалне” демократије по западном узору , нека буде. Ко хоће да буде с Русијом – нека изволи.

Већ су многи приметили – то није ни тешко схватити – да се свет у наше време поделио на две империје. Као прво, на империју која, на челу са Сједињеним Америчким Државама, иде путем који не води никуда. Та империја је најбројнија. Она обједињује земље и људе, који понизно, бојажљиво и лукаво гледају у уста Вашингтона. САД дрско газе интересе чак и својих европских савезника, а ови – после новог америчког ударца по њиховом самољубљу и части – све гутају, не мрштећи се.

Постоји и друга Империја. То је империја Добра. То је Руски свет с Русијом као авангардом и малобројни који иду за Русијом у вери да ће се спасити од царства лажи и смрада, које је успоставило власт на већем делу планете.

У тим околностима – како је могуће не волети Русију? Како је могуће не волети Русију, ако ван њених граница постоји много земаља и народа који с вером и надом гледају у нас као на своје једине спасиоце од хегемоније Западног света који се занео у својој охолости?

Само човек безнадежно помраченог ума може да не види безочну лаж, цинизам и дрскост – те деривате неизмерне охолости – на којима је заснована политика Сједињених Држава. Вероватно све то виде и многи у Европи и у другим деловима света, али их везаност за богатство и „благодети цивилизације” у виду рачуна у банкама, којима званични Вашингтон може да затвори приступ у било ком тренутку, држи у табору „демократског света”.

У реду, господо, али некад ћете свеједно морати да направите коначни избор.

Волим Русију. Верујем у њу. Знам да ће нам бити тешко, зато што смо у мањини. Али, знам да нећемо пропасти. „Чега да се плашимо? – говорио је преподобни Серафим Саровски. – С нама је Бог”. Сам Господ нам је оставио речи утехе: „Не бој се, мало стадо” (Лк.12:32).

Волим Русију! Русију воли сваки човек који искрено верује у Бога, ко тражи лично спасење са Христом и коме рачун у банци не значи више од прашине.

(Двери)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1qTJb6m