И. БЛАГОЈ: Колико је монолитан Запад у својој жљи да казни Русију? Ко је све у ЕУ за међународну изолацију Русије и колико је она уопште могућа? Коначно, шта се догађа у Украјини?
Одговоре на ова питања су тражили и експерти међународног дискусионог Валдајског клуба. Неки од њих су у студију: Александар Рар из Немачке, Никола Петро из САД, Габор Штир из мађарске, Герхард Мангот из Аустрије и Арно Дибиен из француске. Прво дајем реч Александру Рару који је и члан консултационог саавета Валдајског клуба.
А. РАР: Велики поздрав из Берлина. Валдајски клуб је јуче заседао неколико сати и многи његови чланови, многе моје немачке колеге, исказале су велику забринутост у каквој Европи ћемо убудуће живети. Ово је укључивало и тражење одговора: како заједничким напорима некако стабилизовати Украјину која се пред нашим очима распада, а брига је заједничка јер у њој живи 45 милиона људи.
Како Ви, Владимире Владимировичу, видите Европу кроз пет или десет година? Хоћемо ли живети у Европи од Атлантика до Тихог океана или – у две Европе? Сећам се Вашег наступа у Валдајском клубу у септембру прошле године када сте Русију окарактерисали као неку другу Европу, као „руску Европу“ са вредностима друкчијим од ових које има постмодернистички Запад. Како то објединити какву улогу у градњи заједничке Европе може одиграти Немачка?
В. ПУТИН: Александре, као прво, добар дан!
Као друго, желим да кажем да у томе што сам говорио у Валдајском клубу нема никаквих противречности. Ствар је у томе што се посебности Русије кардинално и дубински не разликују од европских вредности. Сви смо ми – људи исте цивилизације. Да, сви смо различити, свако има своје особености, али су нам дубинске вредности једнаке. Зато и мислим да обавезно треба да тежимо – много сам пута о томе говорио, а поновио сам и данас – да створимо Европу од Лисабона до Владивостока.
Ако то урадимо, имаћемо шансу да у будућем свету заузмемо значајно место. Ако будемо ишли другим путем, ако будемо делили Европу, европске вредности и европске народе, ако се будемо бавили сепаратизмом у широком смислу те речи, сви ћемо имати мали значај, постаћемо неинтересантни играчи који никаквог утицаја на светски развој, па чак и на свој споствени, неће имати.
М. СИТЕЛ: Берлин, имате могућност да поставите ново питање.
Н. ПЕТРО: У последње време су се односи између Русије и САД спустили на критични ниво. Медији у САД у глас говоре о непостојању поверења међу лидерима САД и Русије. Међутим, број проблема се у свету није смањио, а њихово решавање тражи управо тешњу сарадњу САД и Русије.
Како се може повратити изгубљено поверење? Какви су конкретни кораци потребни да САД и Русија не постану супарници већ савезници у решавању светских проблема?
В. ПУТИН: Одговор је једноставан, а слажем се са Вама да је поверење у доброј мери изгубљено. Али, због чега је до тога дошло? Ми сматрамо да у томе нема наше кривице. Зашто? Зато што су двоструки аршини увек разочаравајући.
Испоставља се да Сједињене Државе могу да делују тако како су САД деловале или делују у Југославији, у Ираку, у Авганистану и Либији, а да Русији није дозвољено ни да заштити своје интересе. Већ сам помињао пример Косова који је толико очигледан и схватљив и сваком обичном грађанину који се не занима политиком, а све се заокреће на сасвим другу страну, па у тој позицији нема никакве логике, апсолутно никакве.
Управо сам објаснио због чега сам се обратио директно европским народима. Зато што обични грађани виде сво то лицемерје. А да би се подигао ниво поверења – морамо једни другима уважавати интересе, морамо говорити истим језиком, ослободити међународну политику од двоструких аршина и обмана, морамо међународном праву поклањати велику пажњу и дати му велики значај, а не политици силе о којој сам већ говорио. Надам се да ће то бити могуће. Русија ће – уверавам Вас – томе безусловно стремити.
К. КЛЕЈМЕНОВ: Сећате ли се, Владимире Владимировичу, оног командног дугмета које је Бил Клинтон поклонио Сергеју Лаврову? Оног на коме је писало „Ресетовање“, а претворило се у „Преоптерећење“…
В. ПУТИН: Није се то завршило сада, нити поводом Крима. То је пукло одмах полсе догађаја у Либији. Јер, тада је председник Русије Медведев – Дмитриј Анатољевич Медведев је тада био председник Руске Федерације – подржао западне партнере и резолуцију поводом Либије. А о чему је она говорила? Та резолуција је говорила само о забрани летова за борбене авионе тадашње владе Либије. А до чега је то реално довело?
Уследили су удари по територији Либије, свргавање Гадафија и његово убиство, а затим и убиство амбасадора САД у Либији и распад те земље. Одатле потиче неповерење. А на томе се завршило и „ресетовање односа“. Желим ипак да још једном подвучем: Русија је заинтересована за развој односа са Сједињеним Државама и чиниће све да поверење буде повраћено.
К. КЛЕЈМЕНОВ: Може још једно питање.
Г. ШТИР: Пред нашим очима је у току не само преобликовање устројства света, него и преипитивање погледа на свет. У Русији видимо конзервативну ренесансу. У многим земљама Европе такође на снази добијају традиционални погледи на свет – од Мађарске до Француске – јер бирачи поклањају поверење политичарима који, не осврћући се на Брисел, бране националне интересе својих земаља. Тај приступ не схватају баш увек у Европи.
Шта мислите: хоће ли бити могуће градити односе и дијалог између Русије и Европе на бази интереса? Не бојите ли се да ће САД за дуго време покварити односе Русије и Европе?
В. ПУТИН: Ми са своје стране, у сваком случају, не тежимо да покваримо односе Русије и Европе. Надам се да то није у плановима ни наших европских партнера.
Што се тиче нових тумачења вредности у европским земљама, мислим да сте у праву. Тај процес је већ пред нашим очима. Конзервативне вередности, о којима сам и ја више пута говорио, већ добијају другу интонацију. А победа, рецимо, Виктора Орбана у Мађарској и успех крајње деснихснага на последњим изборима у тој земљи, успех Марин Ле Пен у Француској, а она је заузела треће место на локалним изборима, заједно са јачањем тих тенденција у другим земљама – све је већ очевидно. Апсолутно очевидно.
А све то, како се мени чини, повезано је са тежњом да се повећа суверенитет своје земље и са схватањем да се на националном нивоу нека животно важна питања за грађане тих земаља могу ефикансије решавати него у Бриселу. А појављује се и разумевање да треба обједињавати напоре ради решавања неких заједничких задатака. Дакле, процес друкчијег осмишљавања је кренуо и надам се да ће дати позитивне резултате.
А што се тиче наших односа са Европом, са западним земљама, већ само рекао да се ту појављује проблем поверења, уосталом и Ви сте управо о томе говорили. Знате, поверење је веома важно. То је кључно питање: поверење међу личностима и међу државама.
Знате чега сам се сад присетио? Садашњи генерални секретар NATO, господин Расмусен, некада је био премијер Данске, дивне земље са изванредним људима. Русија је има одличне односе са Данском, бар тако ми мислимо, а надам се да ће наши односи такви одтати и даље. Али, приликом једног сусрета, док је Расмусен још био премијер Данске, он ме замолио да се сретнемо иако наш сусрет није био планиран. Пристао сам, срели смо се и поразговарали.
А испоставило се да је он са собом понео диктафон и тајно снимио наш разговор који се потом појавио у штампи. Нисам могао да поверујем својим ушима и очима. Бесмислица некаква, разумете ли? А он ми потом објаснио да је снимио наш разговор ради историје. Само, ако је снимао ради историје, ја сам поласкан наравно, али и тада је морао да ме упозори или да макар тражи дозволу да тај разговор објави. Какво поверење може постојати после таквих инцидената?
Надам се да разумете да односи – како међу личностима, тако и међу државама – морају бити стабилнији, јаснији и – партнерски.
А. ПАВЛОВА: Колеге, имамо изненађење, рекла бих чак и сензационално видео-обраћање. Добили смо га од човека који је извео праву информативну револуцију, човека који је раскринкао шпијунирање десетина милиона људи по читавом свету.
Владимире Владимировичу, питање ће Вам поставити и бивши агент америчких специјалних служби Едвард Сноуден.
В. ПУТИН: А како је могло без тога?
Е. СНОУДЕН (како је преведено): Желео бих да поставим питање поводом масовног прећења он-лајн комуникација и масовног прикупљања приватних информација којим се баве обавештајни и правосудни органи. Не тако давно, у Сједињеним Америчким Државама су два независна истраживања Беле куће, као и амерички Федерални суд, дошли до закључка да су такви програми неефикасни у борби против тероризма.
Такође се испоставило да омогућују да се без основа задире у приватни живот обичних грађана – људи који никада нису били осумњичени за било каква кршења закона или кривичну активност. А такође: да такве агенције при вођењу истрага располажу средствима којима се у мањој мери уплићу у приватни живот људи од таквих програма. Чуо сам мало јавних расправа о умешаности Русије у политику масовног прислушкивања. Зато бих желео да Вас питам: да ли се Русија бави пресретањем, чувањем или било каквом анализом масовних комуникација милиона људи, и сматрате ли да повећање ефикасности обавештајног рада и истрага правосудних органа може бити основа да се оправда мониторинг не само одређених „субјеката“, већ и читавог друштва?
К. КЛЕЈМЕНОВ: Владимире Владимировичу, мислим да сте генерално разумели питање.
В. ПУТИН: Све сам разумео.
К. КЛЕЈМЕНОВ: Питање господина Сноудена је стручно. Видимо да током самита слободно разговарате са светским лидерима. Ипак ћу нашим гледаоцима покушати да преведем.
В. ПУТИН: Амерички енглески се ипак мало разликује од…
К. КЛЕЈМЕНОВ: Трудио сам се да запишем. Поновићу, питање је професионално…
В. ПУТИН:Питање је јасно и гласи да ли се ми у Русији бавимо електронским праћењем?
К. КЛЕЈМЕНОВ: Вама је било упућено питање: да ли Русија пресреће, чува и анализира информације милиона људи? Сматрате ли, како је он рекао, да је праведна и оправдана масовна контрола?
В. ПУТИН: Поштовани господине Сноуде, Ви сте бивши агент. Раније сам и сам имао везе са обавештајним радом, тако да ћемо обојица говорити професионалним језиком.
Пре свега, код нас постоје строга законска правила како специјалне службе могу да користе специјална средства, укључујући о она која се тичу прислушкивања телефонских разговора и праћења интернета и сл. Та правила су везана за неопходност да се добије судска одлука за сваког конкретног грађанина. Због тога код нас нема масовног неселективног праћења и на основу закона га не може ни бити. Наравно, ми полазимо и од тога да савремена средства комуникација користе и криминални елементи – терористи – за своје активности, тако да, наравно, специјалне службе морају на одговарајући начин да користе савремене начине и средства да реагују и боре се против криминала укључујући и онај који има терористички карактер. Наравно, да и ми то чинимо.
Али, такве масовне размере, размере које су без контроле, ми себи не можемо да дозволимо. Надамо се и ја се веома надам да никада и нећемо. Наравно, ми немамо толика техничка и новчана средства као Сједињене Државе. Али, најважније је да се специјалне службе код нас, ипак, хвала Богу, налазе под строгом контролом државе и друштва и да је њихов рад регулисан законом.
К. КЛЕЈМЕНОВ: Владимире Владимировичу, већ три и нешто сата говоримо о високој политици, али тиме се не може исцрпети интерес наших гледалаца. Њих интересује: када ће земља видети прву даму?
В. ПУТИН: Знате, прво треба да удам своју бившу жену, Људмилу Александровну, а после ћу размислити и о себи.
М. СИТЕЉ: Зашто не идете у званичну посету САД? Не дају вам или не желите?
В. ПУТИН: Не, имали смо контакте, али наше су америчке колеге донеле одлуку да те контакте зауставе. Надам се ипак да ће у своје време све доћи на своје место.
М. СИТЕЉ: Ево питања: да ли ће поново доћи до „гвоздене завесе?
В. ПУТИН: „Гвоздена завеса“ – то је совјетски изум, то је унутрашњи догађај, ми своју земљу и свој народ, своје друштво немамо намеру да затварамо од било кога. И неће је ни бити.
М. СИТЕЉ: „Владимире Владимировичу зашто Америка ради шта хоће и нико је за то не кажњава, а Русију покушавају да казне“?
В. ПУТИН: Знате, то је веома, рекло би се једноставно, али истовремено и веома садржајно питање. Несумњиво да Сједињене Државе представљају једног од светских лидера, за којег се у једном моменту чинило да је једини лидер и зато је настао такав монополски систем. Данас се испоставља да то више није тако, већ да се свет све више међусобно повезује и ако покушавате да некога казните као несташно дете и отерате га у ћошак да клечи на кукурузу – он ће сам одсећи чвор којим је везан. Свест о томе ће, безусловно, брзо доћи.
Какав биланс имамо са Сједињеним Државама?
Знате, не бих желео да то пребацујем у ту раван, то није спортско такмичење, ми смо партнери, надам се да имамо добру будућност за развој односа зато што се наши интереси у многим областима подударају. То се тиче и међународне безбедности, то се тиче и питања борбе против тероризма, као и развоја читавог светског привредног система. Све су то наши и амерички интереси, које нећемо моћи да решавамо ефикасно ако не будемо радили заједно.
М. СИТЕЉ: „Да ли сте сагласни да останете доживотни председник“?
В. ПУТИН: Не.
М. СИТЕЉ: „Да ли мислите да би Вас Обама спасао када бисте тонули“?
В. ПУТИН: Веома бих желео да ми се то никада не деси. Само, знате: осим међудржавних односа, постоје и лични. Не могу да кажем да смо председник САД и ја успоставили неке посебно блиске личне односе. Али, мислим да је он пристојан човек и довољно храбар. Он би то, наравно, учинио.
(Факти)
СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1f3kSM7
