Српску јавност узбуркала је вест о списку „непријатеља” нашег народа који је сачинило неколико радикалних десничара. Сасвим оправдано, ми смо демократска и правна држава. Наш парламентаризам има традицију која је у формалном смислу дуга готово 160 година.Темељи наше правне државе сежу у оно давно време средњег века када су утемељене западноевропске државе које су имале срећу да не поднесу векове туђинског ропства и деценије тоталитарне идеологије…
Иако је један од аутора тог спорног списка био човек из медија, медијска подршка осуди била је посебно снажна и јединствена. Неупућене би оваква реакција јавности (или макар њених креатора) можда охрабрила и испунила надањем. Уследила су и тумачења неких правних експерата да би чак и они који такве спискове деле на друштвеним мрежама или назначавају како им се свиђају требало да буду предмет јавне осуде и остраковања.
На другој страни, пре месец дана Виши суд у Београду осудио је тројицу академских грађана: асистента на Филозофском факултету у Нишу, дипломираног правника и инжењера машинства – зато што су на једном интернет сајту примитивно и простачки претили и позивали на линч нашег познатог режисера Бориса Малагурског. Спискови српских „непријатеља” дошли су као последица јавног обележавања само злочина над једном страном у рату на Косову – провокативног обележавања на београдским улицама, какво у случају српског страдања није могуће у Приштини, Сарајеву и Загребу. Напад на Малагурског уследио је као реакција на један у потпуности професионално урађен, нискобуџетни документарни филм. Филм о пресуди оптуженима за убиство француског навијача Бриса Татона. Ставови Малагурског, притом, немају велику медијску промоцију. Промоцију која се, кад је реч о деловању екстремних проалбанских, прохрватских или проевропских организација у Србији граничи са пропагандним терором.
За разлику од „доктора” који би српски народ лечили док у мукама не умре… Малагурски није заштићен од „слободних” медија с националном фреквенцијом. За разлику од оних који годинама вређају и грде српски народ, па онда сваку форумску бљувотину брже-боље разгласе као доказ да су нови Ружди, а Србија европски Иран, Малагурски је правду потражио на суду. Наша полиција је зликовце и кукавице идентификовала, суд је случај процесуирао и сада је ту правоснажна пресуда. Реакција оних који су не тако давно извесног анархистичког екстремисту, оптуженог за тероризам, стављали на насловну страну једног од странаца „ослобођеног” недељника, представљајући га као жртву прогона – јасно је показала да све што раде није потрага за правдом, истином, помирењем… Електронски бастион наводно демократске и тобоже европске Србије није коректно пренео пресуду по тужби Бориса Малагурског. Потпредседник Владе АП Војводине је на „Твитеру” написао како „потписује све што су написали” – можда потписује на невиђено јер осуђени су Малагурском обећавали да ће му нешто објаснити „шипком по… лицу”, изражавали су жељу да му неко ударцима „затвори једно или оба ока”, а претили су сексуалним насиљем свим људима (сорти) сличним Малагурском и коауторки документарног филма који им није по вољи… Да ли се са тим саглашава вицепремијер АПВ? Но добро, АП Војводина од свог настанка 1945. и није баш имала среће са својим политичарима.
Двоструки стандард је код нас одавно постао правило. Суочавање са прошлошћу, помирење, демократизација, модернизација… До сада су били углавном средство радикализације, поделе, распамећивања и затупљивања грађана Србије. Једна од икона „Друге Србије”, Туђманов први председник владе, Стјепан Месић, недавно је подржао иницијативу да поједине загребачке улице и паркови добију називе по борцима за људска права и брутално убијеној српској породици Зец. Пошто Срба у Хрватској више нема, а добар део цењених бораца за људска права је клечао у истој катедрали и мислио на истог Оца домовине као и И. З. Чичак, требало би да овај предлог прође… Мада, никад се не зна у земљи у којој десет година после рата ни путоказ за Београд није био сигуран… Занимљиво је, међутим, да је исти Месић пред крај мандата 2010. помиловао једног од убица породице Зец – особу која је то убиство признала, за њега никаданије била осуђена, а на робији се налазила због другог злочина.
(Напредни клуб)
СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1qTkyGP
No comments:
Post a Comment