Сумрак идеје права на Западу

Преносом најбитнијих функција власти и већине послова на наднационални ниво грађанин бирач се деградира у пуког пореског обвезника који губи могућност контроле, непосредно или преко репрезентативног, демократског представничког тела .

Република Српска би прва могла да извуче конкретну корист од „кримског“ случаја, али јој за то треба матица одлучна да до краја брани право српског народа на самоопредељење. Одбраном територијалног интегритета Украјине не брани се територијални интегритет Србије на КиМ, већ се искључиво брани западна политика двоструких стандарда. Супротно, одбраном легално оствареног права на самоoпредељење кримског становништва, брани се исто такво право српског народа, у Републици Српској, Црној Гори, али и на Косову и Метохији, каже у разговору за „Печат“ др Зоран Чворовић.

У нашој јавности је Путиново истицање тзв. косовског преседана као аргумента у корист легалности кримског присаједињења различито тумачено. Како из угла важећег међународног права изгледа „кримски“, а како „косовски“ случај?

- У дану у коjeм је председник Русије предложио федералном парламенту да прихвати референдумску одлуку народа Крима о присаједињењу РФ завршила се епоха једностраног и арбитрарног тумачења права народа на самоопредељење, које су после рушења биполарног светског поретка себи присвојиле САД. Тзв. „косовски“ случај налази се у епохи која се завршила, док се „кримски“ случај налази на почетку нове епохе у развитку међународних односа.

Наиме, деведесетих година прошлог века САД су се служиле правом на самоопредељење народа као оруђем за сакаћење територијалног јединства руског и српског народа кроз разбијање СССР и СФРЈ, као држава искључиво израслих из руске и српске државности. Признавањем административних граница федералних јединица за границе новостворених држава, англосаксонска политика је само довршила процес територијалног растакања руског и српског народа, који је управо под утицајем англосаксонског фактора у провизорној форми федерализације покренут у Русији 1918, а у Југославији 1939. (формирање Бановине Хрватске) односно 1946. године.

Агресијом НАТО 1995. спречено је да српски народ у РСК и РС оствари право на самоопредељење које је признато Хрватима и муслиманима. Насупрот томе, становништво Крима се на отцепљење од Украјине одлучило тек пошто су САД и НАТО у Кијеву насилно инсталирале једну нелегалну власт, која је укидањем важећег Устава извршила државни удар и која је отпочела са отвореном шовинистичком репресијом над руском језичком заједницом. Заборављајући да ово нису деведесете, западни крсташ је, када је у питању Крим, од Русије очекивао исто оно што је тражио од Србије 1995, када су били у питању РСК и РС, да матица не прихвати слободно изражену вољу за присаједињењем угроженог дела свог народа.

Да ли као правни историчар политику двоструких стандарда, коју Запад у последње двадесет четири године примењује у међународним односима, оцењујете као историјски инцидент или као правило у понашању једне цивилизације?

- Двоструки стандарди су већ вековима основна одлика спољне политике држава западне цивилизације. Тачније, двоструки стандарди су само формални израз унутрашње моралне хипокризије цивилизације која је од 1054. године вољи за моћ подредила све вредности.

Као изузетно илустративан доказ за тезу о традиционалном лицемерју западне дипломатије и данас, може да послужи пример који је у 19. веку употребио Данилевски. Реч је о паралели између шлезвиг-холштајнског случаја и руске интервенције на заштити православних светих места у Палестини која се завршила Кримским ратом. Наиме, Русија је на основу права покровитељства, ујемченог у Кучук-Кајнарџијском мировном уговору од 1774. године, у периоду од 1850−1853 захтевала од Отоманске царевине да не нарушава слободу вероисповести својих православних поданика предавањем на управу Ватикану светих места која су православни од давнина држали у Палестини. Када Турска није испунила своје обавезе, Русија није на основу права покровитељства једнострано војно интервенисала у корист православних становника Отоманске царевине, већ је спор изнела пред европске савезнице како би се дошло до споразумног решења. Међутим, тзв. Бечку ноту, коју је саставила заштитница Турске, Француска, и коју су прихватиле друге европске државе, али и сама Русија, Отоманска империја је одбацила. Турско одбијање једино може рационално да се објасни тежњом западних држава да подстицањем Турске пронађу casus belli за рат против Русије. Каснији улазак Енглеске, Француске и Сардиније у рат против Русије на страни Турске то потврђује. Европа која није имала разумевања за руску заштиту угрожених права православних становника варварске Турске, имала је неких десет година касније и те како разумевања за интересе Пруске да заштити права већинске немачке заједнице у данском Холштајну и колонизоване немачке мањине у данском Шлезвигу. Иако је Данска 1849. донела један од најлибералнијих устава оног времена, па ничим није угрожавала права немачког становништва. За разлику од Русије која је испољила пуно дипломатског такта према варварској Турској, Пруска и Аустрија су одмах објавиле рат малој либералној Данској. Данска, чији је територијални интегритет био гарантован уговором великих сила од 1852, а потписнице су биле и Пруска и Аустрија, била је препуштена Пруској да се територијално намирује отимајући јој покрајине Холштајн и Шлезвиг. Лондонска конференција од 1864. потврђује да је Минхенски споразум од 1938. био традиционални европски начин решавања спорова између малих и великих држава.

Како тумачите чињеницу да Запад често инсистира на тиранском карактеру руске власти?

- Политика двоструких аршина којом се Запад традиционално руководио када је у питању однос према православној Русији вредносно је оправдаван и данас радо коришћеним стереотипом о тиранском карактеру сваке државноодговорне и снажне руске власти. Иза маске било тевтонске римокатоличке или наполеоновске либералне просвећености скривала се само искежена образина западног крсташа који је богату руску земљу искључиво посматрао као потенцијални колонијални плен. То јасно показује писмо пољског краља Сигисмунда II упућено енглеској краљици Елизабети I 1569. године у којем се Рус проглашава непријатељем сваке слободе под небом. Иза овакве оцене скривао се страх од снажења руске државе под царем Иваном IV Грозним (тачније Силни) због чега је пољски краљ предлагао енглеској краљици да се Русији уведе економска блокада!

На чему се темељи ваш правноисторијски и историософски суд o кризи идеје права на Западу?

- Западна цивилизација није своју нововековну доминацију заснивала само на голој војној и економској моћи већ и на преимућству свог политичког и правног система. И док је за становнике колонија преузимање политичког и правног модела метрополе представљало ствар скоројевићког престижа, за метрополу је то било средство сигурне и трајне контроле. Пре свега зато што се калемљењем европских политичких и правних установа на друштвену структуру, која је била другачија од оне у метрополи, стварао један неефикасан систем. Тако на колонијалном бирачу беземљашу није могла да се изграђује истинска представничка влада која је у Енглеској настала управо ради заштите права слободних власника земље у односу према круни. Из истих разлога се парламентарна демократија у данашњој Србији много више чини илузорном него што је то била у деветнаестовековној Србији, у којој је тзв. Законом о окућју дужнику био загарантован земљишни минимум који се није могао одузети.

Међутим, идеја права и законитости данас не доживљава кризу на цивилизацијској периферији, у државама рецепције, већ у срцу западне цивилизације. Процес слабљења националне државе у корист мултинационалних компанија и наднационалних творевина, каква је и ЕУ, закономерно доводи, с једне стране, до смањења утицаја бирача на вршење државних послова, а с друге стране, оставља га без заштите слабе државе. Преносом најбитнијих функција власти и већине послова на наднационални ниво грађанин бирач се деградира у пуког пореског обвезника који губи могућност контроле, непосредно или преко репрезентативног, демократског представничког тела. У наднационалним творевинама нема демоса који би био демократски носилац уставотворне и законодавне власти. Зато у саму срж погађа запажање које је неко већ изнео да не може да постоји космополитска демократија, јер би она по својој суштини била неконституционална, што значи недемократска.

Како се одвија процес слабљења утицаја бирача на политички живот?

- Слабљење утицаја одвија се кроз увођење бројних случајева позитивне дискриминације, којима се умањује демократски легитимитет представничких тела, као и кроз формирање независне, наводно стручне управе у виду агенција и регулаторних тела на чији састав порески обвезници не могу да утичу у изборном процесу. Нерепрезентативни парламенти губе контролну функцију и претварају се у пуке машине за доношење закона. Средиште политичког живота се измешта из парламента у владу, што одговара наднационалним бирократским структурама које у оваквим околностима лакше остварују политичку контролу у једној држави посредством демагошке цезаристичке или олигархијске владавине. Како је идеја права повезана са идејом слободе, сумрак идеје права на Западу је условљен и тиме што су медији за ширу јавност невидљиво власнички повезани са тајним управљачима света, као што је то породица Ротшилд. Ми не можемо да говоримо о истинској слободи медија на Западу, а без слободе медија нема ни политичке слободе, нема истинске слободе избора нити ефективне контроле посланика од стране бирачког тела.

Ако је апсолутна монархија представљала први облик модерне државе на западу Европе, чини ли вам се да је данашњи процес слабљења државе историјска регресија која нас враћа у време пре 16. века?

- То је најочигледније у уређењу кривичног судског поступка, о чему сведочи и реформа која је код нас спроведена под западним утицајем. Уподобљавајући суђење у кривичним стварима грађанској парници, тако што суд од некадашњег активног, постаје пасивни учесник у судском поступку, држава се у погледу кривичног судског поступка вратила на стање које је у европским законодавствима владало пре 16. века. Јер је увођење активне улоге суда, односно истражног начела у кривични судски поступак непосредно било повезано са потискивањем феудалне мозаик државе и афирмисањем монопола физичке принуде од стране централне власти. Не треба заборавити да је, историјски гледано, правосуђе прва, али и најбитнија функција државе која је јака онолико колико је способна да брзо решава конфликте интереса. И споразум о признању кривичног дела показује једну државу која нема снаге ни воље да себе штити, већ пристаје да се нагоди са моћнијима, а то су у савременом свету пре свега мултинационалне компаније и њихови штићеници. Одустајање од начела материјалне истине у кривичном судском поступку у вредносном погледу представља део процеса репаганизације права, јер је ово начело посебно било својствено хришћанској Европи. С друге стране, држава која је капитулирала пред мултинационалним компанијама показује се отуђеном од својих грађана. У домену судске власти не само да се кроз апсолутизацију независности судске (и тужилачке) власти у односу на законодавну и извршну власт онемогућује било какав утицај бирача већ се грађанима одузима могућност да буду супсидијарни (помоћни) тужиоци у случајевима када државни тужилац одустане од гоњења. А још је Аристотел у случају Солона закључио да се предавањем судске власти у народне руке демос највише чини силним. Тужбе графе које је у случају повреде јавног интереса могао да подигне сваки Атињанин биле су јасан показатељ такве снаге демоса у Атини, а њихово одсуство данас јасан је знак недемократског карактера савремених режима.

Први сте српски правни историчар који је докторирао на једној руској правноисторијској теми. Какав је ваш суд о, чини се, увреженом ставу да је руску државу у свим фазама њеног развитка карактерисао висок степен правне неуређености и личне и имовинске несигурности?

- Понирање у свет руског законодавства 17. века, оличеног у кодификацији под називом Саборно Уложеније, од укупно 967 чланова, отворило ми је врата једног великог и самосвојног правног система, чије домете нисам могао ни да наслутим. Тачније, врхунски домети руског законодавства и правне науке тенденциозно су у оквиру процеса позападњачења Срба скривани од наших правника. Раније бављење византијским правом у оквиру магистарског рада омогућило ми је да схватим да руско право све до краја 17. века, али и касније, баштини византијску правну традицију, преузету посредством најзначајнијих правних споменика из немањићке Србије. Док је германско-романском феудализму, који је дуго давао предност крвносродничким у односу на територијалне везе, идеја владавине општег закона била углавном страна, у византијском комонвелту идеја законитости живела је у континуитету, преносећи се заједно са идејом царства од грчког Цариграда, преко српског Скопља до руске Москве. Правне, а пре свега кривичноправне установе, које је Запад почео да открива у периоду ренесансе од византијских правника пристиглих у италијанске градове, Срби и Руси су директно црпели из византијских законских споменика, пре свих из Еклоге, Прохирона и Василика. Мало се зна да је подстрек за израду немачког кривичног законика из 1532. године, чувене Каролине, стигао после Херберштајновог превода руског Великокњажевског Судебника.

Верује се да је стандард брзог суђења тековина западног права.

- Да, али тај стандард ми независно од тога срећемо у руском законодавству 16. и 17. века као установу преузету из византијског права. Проблем одуговлачења судских поступака, као рак-рана савременог српског правосуђа, био је кажњиво дело у Русији 17. века. О високој правној свести руског законодавца сведоче бројне инкриминације различитих облика корупције, које руски законодавац покушава да искорени као остатке древног патримонијалног схватања јавне функције као приватне службе. Док на европском Западу судови Свете инквизиције осуђују на казну спаљивања стотине хиљада Јевреја и јеретика, дотле је у руском законодавству било ујемчено право свих иноверних поданика да у суду полажу заклетву по правилима своје вере. Тако је многобожачки народ Ханти полагао заклетву на медвеђем крзну, на којем су били нож и секира. Овај податак довољно јасно објашњава зашто се у руском евроазијском пространству до данас сачувао прави етнички калеидоскоп неких од најмалобројнијих народа света, док је исто такво етничко шаренило на америчком континенту крваво уништено западноевропском колонизацијом. Лаж о Русији као правно неуређеној држави која припада типу оријенталне деспотије ширили су научници упрегнути у лукративну машину атлантистичке пропаганде какви су били, између осталог, Арнолд Тојнби и Карл Витфогел.

Шта се може означити као највеће искушење у руском и српском правноисторијском развитку?

- Владавина закона је у руској држави највише страдала, као и у српској држави, због њихове несталности која је, с једне стране, била плод честог некритичког скоројевићког преузимања туђих установа, а с друге стране, споља иницираних револуционарних преврата. Поред тога, на стабилност правног поретка и правну свест народа разарајуће је деловао привилегован положај правно и политички неодговорне управљачке класе. Бирократске структуре су и код Срба, а нарочито код Руса представљале баријеру у комуникацији друштва са централном влашћу оличеном у владару. Проблем однарођене бирократије, као бомбе постављене под правни и друштвени поредак Русије и извор њене унутрашње нестабилности, уочи револуције јасно су уочили најблиставији њени умови какви су били правник и православни мислилац Лав Тихомиров и председник владе Столипин. Идући тим трагом, В. В. Путин је у децембарском обраћању федералном парламенту јасно маркирао да је основни задатак савремене руске државе оживљавање друштва и његово укључивање у процес политичког одлучивања. Тиме би се истовремено ослободили запретени кадровски потенцијали народа, а држава ослободила јалових, окошталих и на разне облике издаје спремних партијско-бирократских структура. Искуство говори и да је српско политичко ослобођење повезано са ослобођењем друштва од туторства наметнутих бирократско-менаџерско-страначких структура.

(Печат)

СРБИН.ИНФО http://ift.tt/1lbvDQj